Bibliografija časopisa Antuna Branka Šimića

I. Uvodne napomene

Pjesnik, esejist i kritičar Antun Branko Šimić (1898 - 1925) u svojem kratkome životu uređivao je četiri časopisa: Vijavicu, Juriš, Savremenik i Književnik. Dok je Vijavica (Zagreb, 1917 - 1918) bila Šimićevo gotovo autorsko djelo u kojemu je nastupio kao otvoreni ekspresionist, dotle su suosnivači i suurednici Juriša (Zagreb, 1919) bili još i Niko Milićević i Gustav Krklec; no, preko dvije trećine priloga i ovdje je Šimićevih, a u njima je naš ekspresionizam s idealima nove umjetnosti, novoga poretka i novog čovjeka apsolutno najuvjerljiviji. Kao već »poznati mladi književnik« (Preobraženja, 1920) i iskusni urednik, Šimić je 1923. ušao u redakciju obnovljenoga Savremenika da mu pomogne »da bude savremen«. Uz Milana Begovića, koji je došao iz Kritike, mladi Šimić potpisuje šest brojeva glasila Društva hrvatskih književnika, a svoj rad u njemu je komentirao riječima: »Sva moja zasluga ili krivica je u tome što sam primio u Savremenik stihove od nekoliko najmlađih lirika. Inače sam nastojao da se što manje miješam u redakciju. Sav ostali moj rad je bio hodanje u štampariju, korekture, revizije«. Napokon, ocijenivši da je časopisa ionako malo, a Savremenik da ne ispunjava stvarne potrebe mladih pisaca, sljedeće je godine - iako ozbiljno bolestan - Šimić pokrenuo treći svoj časopis Književnik (Zagreb, 1924) i to po uzoru na bečki Die Fackel Karla Krausa. Rezimirajući iskustva nakon prvoga broja Književnika, bolesni Šimić piše: »Sada preko leta moram otići iz Zagreba radi zdravlja, a u julu se i onako malo čitaju knjige i listovi, zato sam odlučio da Književnik iziđe u augustu kao dvostruki svezak. Uveren sam da će radi toga kakve novine objaviti da ovaj list sigurno ne će više izići«. Planirani dvobroj izišao je međutim u studenome, a njegov urednik umro je samo pola godine nakon obećanoga dvobroja. Književnik je nastavio uređivati Šimićev brat Stanislav, pa je u 1925. izišao još jedan broj časopisa pod istim imenom.

Ovdje se donosi bibliografija Šimićevih časopisa, a nastala je u sklopu autorova projekta Hrvatski književni časopisi još 1999. godine kada i članak o Šimićevim časopisima koji je u autorovoj knjizi studija i eseja Teme novije hrvatske književnosti (Zagreb, 2001). Također upućujem na svoj rad Časopisi hrvatskog ekspresionizma u zborniku Ekspresionizam u hrvatskoj književnosti i umjetnosti (ur. C. Milanja, Zagreb 2002) a u kojemu je, pokraj studije, i bibliografija u kojoj su i Šimićevi časopisi; međutim, tamo se ne radi o tzv. deskriptivnoj, već običnoj bibliografiji, i to prilagođenoj ediciji, a nije uključeno niti Šimićevo godište Savremenika. U tome smislu ovu bibliografiju ocjenjujem korisnim izvorom za studij A. B. Šimića i svojevrsnim repetitorijem njegovih i priloga ostalih suradnika u ključnoj periodici našega ekspresionizma. Tim više, jer je sve teže doći do samih časopisa, a još i danas postoje mnogi nesporazumi, pa i proizvoljnosti u tumačenju pojedinih strana Šimićeva djela.

II. Bibliografija

I. Opća bibliografija

1. VIJAVICA. List za umetnost i kulturu. Uređuje A. B. Šimić. Odgovorni urednik Drago Barišec. - [U 3. broju: Izdavač: Niko Milićević]. - Tisak Kuzme Rožmanića u Zagrebu. - [U 3. broju:] Narudžbe, pretplate, pisma neka se šalju na adresu: R. Parežanin, Zagreb, Draškovićeva ul 8., prizemno. [U 4. broju:] Adresa za poštu Vijavice: A. B. Šimić. Krajiška 16 III. - [U 4. broju:] Pojedini broj Vijavice stoji 2 krune, a 12 brojeva 20 kruna. - Format: 30x22.3cm - NSK u Zagrebu: 90.040

Zagreb, I-II(1917-1918). Br. 1, 2, 3, 4. Str. 1-[33]

2. JURIŠ. Urednik A. B. Šimić. Suurednici Nika Milićević i Gustav Krklec. Odgovorni urednik Dragutin Barišec. - Štampa Kuzme Rožmanića u Zagrebu. - Naslovni list crtao Sava Šumanović, [sv. III:] Ljuba Babić. - JURIŠ će izlaziti u svescima, u neredovitom sledu što češće. - Pojedini svezak 2 K, 12 brojeva u pretplati 20 kruna. - Rukopisi i sve ostalo što se tiče JURIŠA neka se šalje na adresu: Gustav Krklec, Zagreb, Marovska ulica 15. I. kat, [sv. III:] Nakladno poduzeće: Vereš i drugovi, Zagreb, Marovska ulica 28. Telefon 1178. - Format: 22.3x13.8cm - NSK u Zagrebu: 90.138

Zagreb, I(1919). Br. 1, 2, 3. Str. 1-96

3. SAVREMENIK. Mjesečnik Društva hrvatskih književnika za god. 1923. - Glavni urednik Milan Begović. Br. 3-8: uredili Milan Begović i A. B. Šimić.

Zagreb 1923, br. 1-10, str. 1-535

4. KNJIŽEVNIK. Uređuje Antun Branko Šimić. - Vlasnik, izdavač i odgovorni urednik: A. B. Šimić. [br. 3-4]: Dubrovnik. - Uredništvo: Antun Branko Šimić, Zagreb, Opatovina 43. II. Kat. (Pohodi se ne primaju. Što ko želi od urednika, nek mu izvoli pisati.). - Izlazi svakog prvog u mesecu. - Administracija: Knjižara Z. i V. Vasića, Zagreb, Akademički trg 8. - Pojedini broj Književnika stoji 8 Din. Osam brojeva, koji će izaći do konca ove godine, stoji 50 Din. - Štamparija Glavnog Saveza Srpskih Zemljoradničkih Zadruga u Zagrebu. - Format: 22.3X15.3cm - NSK: 90.512

Zagreb, I(1924). Br. 1, 2, 3-4. Str. 1-136

II. Bibliografija godišta

1. VIJAVICA

I (1917):
Broj I. I. XII. 1917. Str. 1-8

II (1918):
Broj II. Januar 1918. Str. 1-8
Broj III. Meseca jula 1918. Str. 1-9

III (1919):
Broj IV. Februar 1919. Str. 1-8

2. JURIŠ

God. I. Svezak I. Str. 1-32
Broj 2. Str. 33-64
Svezak III. Str. 65-96

3. SAVREMENIK, 1923.

God. [XVIII]

Br. 1. Str. 1-64: Urednik Milan Begović
Br. 2. Str. 65-132: Urednik Milan Begović
Br. 3. Str. 133-188: Uredili Milan Begović i A. B. Šimić
Br. 4. Str. 189-243: Redakcija zaključena 20. aprila 1923. Uredili Milan Begović i A. B. Šimić
Br. 5. Str. 244-291: Redakcija zaključena 30. maja 1923. Uredili Milan Begović i A. B. Šimić
Br. 6. Str. 292-355: Redakcija zaključena 1. srpnja 1923. Uredili Milan Begović i A. B. Šimić
Br. 7. Str. 356-419: Redakcija zaključena 1. rujna 1923. Uredili Milan Begović i A. B. Šimić
Br. 8. Str. 420-467: Redakcija zaključena 15. listopada 1923. Uredili Milan Begović i A. B. Šimić
Br. 9. Str. 468-535: Redakcija zaključena 10. prosinca 1923. Uredio: Milan Begović

4. KNJIŽEVNIK, 1924.

God. I.

Br. 1. Zagreb. Maj 1924. Str. 1-36
Br. 2. Zagreb. Juni 1924. Str. 37-68
Br. 3-4. Zagreb. Novembar 1924. Str. 69-136

III. Bibliografija priloga

1. VIJAVICA

I (1917): br. 1

[A. B. Šimić]: Namesto svih programa. I(1917): 1. 1
Antun B. Šimić: Proljetni salon: Grafika. Plastika. Predavanja: Miroslav Kraljević. Anka Krizmanićeva. Ljuba Babić. Jerolim Miše. I(1917): 1. 1-3; Epilog doktoru Kršnjavomu.
Predavanja. Vaskrsenje mrtvih. II(1917): 1. 4-6
Antun B. Šimić: Lirika Domjanića. I(1917): 1. 3-4
Antun B. Šimić: Ivekovićeve ratne ilustracije. Ekspozicija u Ulrichovom Salonu. I(1917): 1.
Antun B. Šimić: Seoska literatura: Najbolji novelista. Đerdan. Visokotalentovani kritik Andrija Milčinović. I(1917): 1. 5-8

II (1918): br. 2

[A. B. Šimić]: Anarhija u umetnosti. II(1918): 2. 1
[A. B. Šimić]: Pesme: Pesma. Vetrovi. Pesma. II(1918): 2. 1-2
[A. B. Šimić]: Naš impresionizam: Kovačević, Crnčić, Uzorinac, Krušlin. II(1918): 2. 2-3
[A. B. Šimić]: Opšta muza. II(1918): 2. 3-4
[A. B. Šimić]: Ekspozicija jedne barunice. II(1918): 2. 6-7
[A. B. Šimić]: Savremena literatura: Mladi pesnici. Bonhomme iz Provincije. Mladi kritik. II(1918): 2. 7-8
[A. B. Šimić]: Vijavica. II(1918): 2. 8

II (1918): br. 3

[A. B. Šimić]: O muzici forma. II(1918): 3. 1-2 Antun Branko Šimić: Pesme: Tela. Život. Bakterije. Grad. Žuta senka. Zanesena pesma. Oči. Ples. II(1918): 3. 3-4 A.Žarković: Umetnost Ulderika Donadinija. II(1918): 3. 4-6
[A. B. Šimić]: Komedija reči: Petar Preradović kao uvod. II(1918): 3. 6-8;
[A. B. Šimić]: Karikature: -lč-ld-B-nv-iv. II(1918): 3. 8-9 Ulderiko Donadini: Novi život. II(1918): 3. 9
[A. B. Šimić]: Napomene. II(1918): 3. 9

III (1919): br. 4

[A. B. Šimić]: 20 godina. Pesma posvećena nepoznatoj dragoj, mojim prijateljima, gradu u kojem živim, i meni. III(1919): 4. 1-2
[A. B. Šimić]: Lirski feljtonizam. Posvećeno Ivi Andriću. III(1919): 4. 2-4
[A. B. Šimić]: Pesme: Ljubav. Mrtva ljubav. Izgubljen. Traženje žene. Zima. Raskinuće. III(1919): 4. 4-5
[A. B. Šimić]: Stari pesnici. III(1919): 4. 5-6
[A. B. Šimić]: Pesme: Moja draga, prijatelj i ja. Ulična ljubav. Vampir. Očaj. Poslednja pesma. III(1919): 4. 6-7
[A. B. Šimić]: Literarni nametnici. Našao sam... III(1919): 4. 7-8
[A. B. Šimić]: [Pojedini broj Vijavice...]. III(1919): 4. 8

2. JURIŠ

I (1919): br. 1

[Savo Šumanović]: Naslovni list. I(1919): 1. [1-2]
[A. B. Šimić]: Usamljenost duha. I(1919): 1. 3-4
Antun Branko Šimić: Juriš. I(1919): 1. 4-6
A. Žarković: Zagrebačko mesijanstvo: Kulturni i socijalni Mesije. Književni Mesije. I(1919): 1. 7-14
Miroslav Krleža: Mercadet. I(1919): 1. 15-21
Vlad. Nazor: Jezik i kritika dra. Prohaske. I(1919): 1. 21-26
Gustav Krklec: Dosta je. I(1919): 1. 26-27
Antun Branko Šimić: Evropski skandal u Zagrebu, I(1919): 1. 27-28
Nika Milićević: Sablast knjiške savesti. Mom prijatelju A. B. Šimiću. I(1919): 1. 29-31
Ivo Vojnović: Vojnović i risotto. I(1919): 1. 32
***: Agrarni reformator. I(1919): 1. 32
***: [Vijavica...]. I(1919): 1. 32
***: [Plamen...]. I(1919): 1. 32

I (1919): br. 2

[Savo Šumanović]: Naslovni list. I(1919): 2. [33-34]
Antun Branko Šimić: Pesma pesnika. Niki Milićeviću. I(1919): 2. 35
Gustav Krklec: Przybyszewski. I(1919): 2. 36
Anka Krizmanić: Crtež. I(1919): 2. 36
Gustav Krklec: Ruke. I(1919): 2. 37
Anka Krizmanić: Crtež. I(1919): 2. 37
Antun Branko Šimić: Dvostruko lice. Roman. Smrtni ples. Satanista. Bog i broj 5. I(1919): 2. 38-52;
Anka Krizmanić: Drvorez. I(1919): 2. 44
Anka Krizmanić: Crtež. I(1919): 2. 48
Antun Branko Šimić: Strindberg. Ič-Id-B-nv-iv. I(1919): 2. 52-56
Nika Milićević: Kob snoviđenja. I(1919): 2. 57-62
Anka Krizmanić: Crtež. I(1919): 2. 59

I (1919): br. 3

[Ljubo Babić]: Naslovni list. I(1919): 3. [65-66]
Antun Branko Šimić: Pesme: Život na oblaku. Dva tela ispred olujna večera. Radosna noć u gradu. Ljubav. Pesma bolesnika. Zima. Pesma čoveka s tajnom. Bog i gradsko popodne. I(1919): 3. 67-75
Milan Steiner: Autoportrait. I(1919): 3. 69
Milan Steiner: Crtež. I(1919): 3. 71
A. Žarković: Rođenje nove umetnosti: Rođenje novog srca. Rođenje nove lepote. I(1919): 3. 75-78
Antun Branko Šimić: O jednoj drami, o pljački, o svađi, i o drugom čemu... Ukratko: o ničemu. I(1919): 3. 78-82
Milan Steiner: Ilustracija. I(1919): 3. 81
Nika Milićević: U svet! Ulomak iz romana »Kako se bogovi kotrljaju« I(1919): 3. 82-91
Antun Branko Šimić: Joca Savić na Proljetnom salonu. I(1919): 3. 92-94
***: [Novo nakladno poduzeće i Vereš i drugovi...]. I(1919): 3. 95
***: [Naručujte sve vaše potrebe za knjigama...]. I(1919): 3. 96
***: [Da li čitate »Koprive«...]. I(1919): 3. 96

3. SAVREMENIK, 1923.

(Ovdje je samo bibliografija A. B. Šimićevih priloga!)

Antun Branko Šimić: Nađeni Bog. 104
Antun Branko Šimić: Marcel Proust. 117-118
Antun Branko Šimić: Tehnika Pesme. 161-165
A. B. Š.: Likovne umjetnosti: Situacija nemačkog slikarstva. Anketa o novom naturalizmu. Situacija francuskog slikarstva. 235-237
A. B. Š.: Sastavljačima Antologija. 242-243
Antun Branko Šimić: Donadini 257-258

4. KNJIŽEVNIK, 1924.

I (1924): br. 1

(Na poleđini naslovne strane stoji ova bilješka: »U ovu prvu svesku nije moglo stati dosta stvari koje su bile za nju određene; u drugoj i budućim sveskama biće štampani, pored beletristike i manjih kritika, ovi članci: Matoševi stihovi; Krležine novele; Nova Drama; Ekspresionizam u nas; Upton Sinclair i američki žurnalizam; Andre Gide; Fragmenat iz jednog romana Marcela Prousta; Dvadeseti proljetni salon«.)

[A. B. Šimić]: Oval List. I(1924): 1. 1-3
André Gide: Povratak rasipnog sina: Rasipni sin. Otac ga kori. Stariji ga brat kori. Mati. Razgovor s mlađim bratom. (Morceaux Choisis, Paris 1921.). I(1924): 1. 3-5;
Josip Kulundžić: Novi teatar. I(1924): 1. 15-21
Sava Šumanović: Slikar o slikarstvu. I(1924): 1. 20-24
Antun Branko Šimić: Umetnik i Filolog. I(1924): 1. 24-31
[Antun Branko Šimić]: Karl Kraus. I(1924): 1. 31-36; I(1924): 3-4. 89-93;

I (1924): br. 2

Antun Branko Šimić: Matoš. I(1924): 2. 37-43
A. G. Matoš: Basna. Tuga Vidika. I(1924): 2. 44
Nova drama. 45-Josip Kulundžić. I(1924): 2. 45-50
Frano Alfirević: Slepac. I(1924): 2. 50-51
Antun Branko Šimić: Marcel Proust. I(1924): 2. 51-53
Marcel Proust: Gledajući je kako spava. Fragment. I(1924): 2. 53-57
Sava Šumanović: Zašto volim Poussinovo slikarstvo. I(1924): 2. 57-59
Dragan Težak: Knjige. Hamzo Humo: »Grad rima i ritmova«. I(1924): 2. 59-62
[A. B. Šimić]: Napomene i odgovori: Marcel Proust. Jedno pismo Roze Luksemburgove. Slikarstvo i geometrija. Posle prvog sveska. O Rečima. I(1924): 2. 62-68

I (1924): br. 3-4

Antun Branko Šimić: Predavanje o Nazoru. I(1924): 3-4. 69-79
Marko Ristić: Preobraženja Dade*). Historija Literature koja nije Historija literature. I(1924): 3-4. 79-88
Antun Branko Šimić: Žurnalizam: Svedočanstvo jednog novinara. Zagrebačke novine i literatura. E pa to su novine!

I (1924): 3-4. 93-115

Albert Ehrenstein: Tubuč I(1924): 3-4. 115-136

IV. Opisna bibliografija priloga

1. Vijavica

[A. B. Šimić]: Namesto svih programa. I(1917): 1. 1

Mi ne znamo što je umjetnost. Umjetnost je vječna i jedinstvena, ne može biti ni nova ni stara, razlikuju se jedino shvaćanja i pravci. Umjetnost je ljudska i ne može se dijeliti ni po ikakvim socijalnim kriterijima, ona ne teži ni za čim, pa niti za ljepotom. Umjetnost je »ekspresija umetnikovih osećanja; ovaploćenje umetnikove unutrašnjosti u zvucima, bojama, linijama ili rečima; stoga, u ekspresiji. Umetnost se dakle otkriva u ekspresivnosti, ne u lepoti [...] U umetnosti se mora očitovati nacionalnost, jer se u umetnosti očituje duša umetnika [...] Kod nas, na Jugu, još je vrlo neodređen pojam naše nacionalnosti u umetnosti«, ali danas je vrijeme za stvaranje, a na putu smo da stvorimo »naš stil«, odnosno našu umjetnost.

Antun B. Šimić: Proljetni salon: Grafika. Plastika.

Predavanja: Miroslav Kraljević. Anka Krizmanićeva. Ljuba Babić. Jerolim Miše. I(1917): 1. 1-3; Epilog doktoru Kršnjavomu. Predavanja. Vaskrsenje mrtvih. II(1917): 1. 4-6

»Umetnost današnjosti nije nipošto jedna prelazna i prolazna umetnost prelaznog doba. Kao unutrašnja fizionomija jednog srećnoga doba [...] ona postaje [...] iz boli, iz potresa, iz oluja [...] Minulo je doba materijalističke filozofije i stoga svih naturalizama, realizama, verizama, impresionizama. Danas je doba verovanja [...] Današnja umetnost [...] raste iz onoga što je unutra [...] Umetnost današnja se ne stvara u akademijama [...] nego se stvara u dušama. Jer se ne može naučiti nego doživeti«. Razumom se ne nože ništa tražiti od umjetnosti. Naše slikarstvo postoji, sadašnji Proljetni Salon ima nekoliko stvari (grafika i plastike). Pokojni Kraljević je revolucioner koji se, »u poredbi s današnjim ekspresionistima, služi ponešto starim formama, ali je kraljevskom gestom bacio formule«, »zgazio takozvane zakone. I stao sam govoriti nezakonito, bez akademske mudrosti; ali duboko [...] On je kroz forme bludnih ženskih telesa, kroz rafinisano, belo [...] otkrio nama svoju golu unutrašnjost. On nam se otkrio kao nijedan drugi naš slikar dosada.« Anka Krizmanićeva nosi u sebi »čudnu radost, kojoj je na dnu melankolije...« (Razvila se »u umetnika; ma da je još u razvitku...)«. Na platnima Ljube Babića - »prostima, jednostavnima i bez ikakve dekorativnosti, nešto se dogodilo [...] I sada je jedan jezivi strah od onoga što se dogodilo i od samoće koja je pala po svemu...«. »Ta platna su krikovi. Jednoga privezanoga Svetoga Sebastijana. Za Bogom«.

Jerolim Miše: »Ovoga umetnika stvari kao da su izrasle iz jedne teške ozbiljnosti...«. Stari gospodin Kršnjavi postaje preinteresantan, jer pod starost pravi skandale. U Narodnim novinama polemizira on feljtonom »jednake vrednosti« s jednim »praznim besmislenim feljtonom o modernoj umetnosti i Proljetnom Salonu«. Članak od 11. Prosinca 1917. pokazuje da on »vrlo malo i pogrešno zna o ekspresionizmu« čije tumačenje preuzima od H. Bahra. Nije mu jasno da ekspresionizam nije isto što i futurizam. Njemu »imponuje sigurno francuska akademija; ako uzme futuristiku reviju Poesia naći će tamo, pored jednog futuriste Emilea Verhaerena, pored izvrsnog Jammesa, francuske akademike uz F. T. Marinettija. Kod nas drže futuriste za savršene budale [...] Futuristi su uzdrmali misli usedilice u mozgovima mnogih profesora umetnosti...«

Kršnjavi hoće u umjetnosti »telesni oblik«, napada i Kraljevića, koliko zna o ekspresionizmu pokazuje i njegov sud o Krizmanu te zamjera Babiću radi »nabačenih skica«. On griješi što uopće piše umjesto da šuti u otmjenoj starosti, jer je izgubio ritam s drugima. Uza sav ugled »Vijavici« ne imponira takvo ime: »Vijavici imponuje samo ono što jest; imponuje čovek samo u toliko koliko ima u njemu čoveka. Vijavici imponuje samo duša«. Nesreća naše kulture su mediokriteti. Takvi su u većini na Proljetnom Salonu i među njima nije mjesto jednome Kraljeviću, Babiću i Krizmanićevoj. Na sramotu su i predavanja - »malone sva«: K. Strajnić o Rembrandtu i Rodinu. On je mediokritet, čija je kritika - kao i Kršnjavoga i Lunačeka - »onoga najnižeg roda, feljtonistička«... Ako i treba držati predavanja, neka drži o ruskoj i našoj umjetnosti, da se zna da ima »jedna ruska umetnost« i »jedna jugoslavenska umetnost«. Uzaludno je pisanje izvjesnoga Discobola [D. Plavšića!] u Hrvatskoj njivi o »mrtvim stvarima što se zovu Ivekovič, Crnčić, Kovačević, Csikosz, Jurkić«, uzalud sve to »mrtvo estetstvo i ›gledanje u prirodu‹«: »Život je samo za žive«.

Antun B. Šimić: Lirika Domjanića. I(1917): 1. 3-4

Dojmanićeva lirika podsjeća ga na djetinjstvo kada ju je volio, pa »odatle na srcu radi sadašnjeg uverenja da ta lirika nije za mene više ono što je nekoć bila«. Od dvije vrste pjesnika, jedne kojima je »poezija njihova i život njihov jedno«, druge kojima je poezija »zabava neka ili odmor«, Domjanić pripada prije u red onih drugih. »On nije pesnik velikih boli i velikh strasti teških padova i silnih uskrsnuća [...] On je manje pesnik osećanja no pesnik sećanja [...] on sebi izmišlja jedan lepi, slatki, laki svet rokokoa [...] G. Domjanić nije današnji pesnik nego pesnik Večnog Juče. On se boji pogledati u lice današnjih svari[...] On možda i ne zna da je stara lepota mrtva, ali nad njezinim grobom ne treba plakati; nego zapevati himnu nove, široke, svestrane lepote«.

Stara je ljepota umrla jer je stajala, ljudi su mislili da je ljepota apsolutna a ne relativna, naučili su što je lijepo, nove su im stvari bile ružne i »nepoetične«, ali su W. Whitman i E. Verhaeren dokazali da mogu biti »poetične«. Nova ljepota je »lepota koja postaje«, i ne smeta ako gazi preko tradicije: »Puštam tradiciju na miru ako mi ne smeta. Ako mi smeta pregaziću je«.

»Karakteristika je za gotovo celu poeziju G. Domjanića slikarski impresionizam [...] Ali umetnost nije ono što su mislili impresioniste i njihovi teoretici, niti je priroda važna u umetnosti. Nije važan vanjski no samo unutrašnji svet...«. I kada se Domjanićevoj lirici oduzme ono što nije njegovo, već Vidrićevo, Heineovo, Varlaineovo, Nadsonovo, Lenauovo, Vossovo, »ostaje ipak dosta samoga G. Domjanića«.

Antun B. Šimić: Ivekovićeve ratne ilustracije. Ekspozicija u Ulrichovom Salonu. I(1917): 1. 4-5

(U hrvatskoj kritici vladaju obziri pa se zato i banalnosti proglašavaju umjetnošću.) Iveković je na svojim slikama iz rata dao sve što je »video u ratu«, a ne »doživljaj rata, slikarstvo rata, umetnost rata«. On »nije video ovaj današnji rat očima i dušom današnjeg umetnika; on je video rat kao fotograf...« Slikar »ne slika ono što je oko njega, već što je u njemu. Nema slikarstva ljudi ili prirode, ima jedino slikarstvo sebe. Ima samo umetnost koja je ekspresionizam, nema umetnosti koja bi bila samo impresionizam, a ne ujedno i ekspresionizam«. Iveković, istina, »daje boju i oblik viđenih stvari, ali ne daje sam nove, posve nove stvari«, njemu je slikarstvo struka, on je profesor, ali nije slikar.

Antun B. Šimić: Seoska literatura: Najbolji novelista. đerdan. Visokotalentovani kritik Andrija Milčinović. I(1917): 1. 5-8

»Ništa nije tako jeftino i prolazno kao genijalnost u Hrvatskoj«. Primjeri su Krleža i Meštrović, a sada i Šimunović. O njemu su kritici točno rekli da je pisac realist koji može mnogo zahvaliti kraju koji opisuje, ali Šimunovićevu snagu treba tražiti »u samome Šimunoviću, u ekspresiji njegova unutrašnjeg doživljaja i ni u čemu drugomu«. Pogriješio je i Matoš kada je prigodom Mrkdola »video umetnost u folklori«. No, dok je Mrkodol bio dobar i kao folkor i kao umjetnost, Đerdan je loš u oba slučaja. U njemu se, »pored ono nekakva pričanja, sve opisi, slike«. Pripovijest Krčma karakteristična je za utjecaj Bore Stankovića, dok ostale pripovijesti u knjizi »nisu ni karakteristične ni sebe, niti za što drugo«: »Sve sam realizam«. Tragika je što mora tako pisati o ponajboljem hrvatskom novelistu, ali i »dokument da živimo u zemlji ›poligenializma‹; u zemlji gde se pored mnogih genija i ne isplaćuje biti genij«. Šimunović ne dopušta nikakvu komparaciju s Meštrovićem. O Milčinoviću kao tipu našega kritičara »koji često ne zna ono što u Evropi svak znade« a u povodu Milčinovićeva članka u VI. broju »Savremenika«. Nazivajući Milčinovićev članak »katalogom različitih besmislica«, autor polemizira s nekima od njih (o »lijepoj književnosti i umjetnosti«, o »predmetu seoskih pripovjedača« i R. Nioliću, o »razumevanju umetnosti«, o tobožnjoj krivici publike što u nas nema boljih seoskih pisaca te »zašto savremeni Zagreb nema svoga romana« itd.) i na kraju zaključuje kako Milčinović »nema ni mrve talenta da bude umetnikom«, što i sam priznaje »kad bude pjan«. Nalazeći da je sve u našem javnom životu puno Milčinovića, autor poantira: »Treba jedanput da bacimo sa sebe svu tu laž, ›otmenost‹, dekorativnost, pa, ako je potrebno, i odelo sa sebe, kragne, manšete, kravatne, šalove, i sve ono drugo; da bacimo iz sebe sve trope, figure, metonimije, aliteracije, klimakse, sve ono što je nakit, što je ukras, što je retorika i ›lepota‹, to će reći sve ono što je suvišno - i da govorimo istinu. Ja verujem da dolazi jedna mladost bez ukrasa i bez ›lepote‹ koja će imati i moći da nešto izrekne...«.

[A. B. Šimić]: Anarhija u umetnosti. II(1918): 2. 1

Mnogi se ljudi boje anarhije u umjetnosti, ali autor ne pripada među mnoge ljude i ne boji se anarhije. On mrzi mjeru, solidnost, uravnoteženost, »lepotu« i stil vremena, jer je to konvencionalnost, tj. beživotnost i mrtvo stanje. Anarhija drma temelje konvencionalnosti, »to su retki protiv mnogih«, onaj tko nosi svoju anarhiju, figura je. Današnja umjetnost treba mnoge različite forme. Red i stil je uniforma koja sputava umjetnost. »Porušimo taj red, i možda ćemo probuditi život. Razderimo uniforme, i možda ćemo otkriti dušu«. Stil se ne može imati hotimice. »Samo iz anarhije, koja je sva kretanje, i koja je sva život, može da se rodi život«.

[A. B. Šimić]: Pesme: Pesma. Vetrovi. Pesma. II(1918): 2. 1-2

[A. B. Šimić]: Naš impresionizam: Kovačević, Crnčić, Uzorinac, Krušlin. II(1918): 2. 2-3

»Naše je slikarstvo i odveć nalik ostalomu evropskomu slikarstvu«, ali nemamo »onih nekoliko visokih slikara kojih ima u svetu«. Moderna je umjetnost postala industrija, umjetnici zanatlije. »Zašto više nije umetnost jedna svetinja...?«. Zato jer je svijet bez duše i bez Boga, a umjetnost bez onoga čija je ona otkrovenje. Ako »malo imponuju ti iz velike Evrope, šta da velim o našim bednim naturalistima, realistima, ili slikarskim impresionistima?« Dosta da im je slika »slikarski dobra«, pa da kritičari napišu povoljnu ocjenu. To im donosi novac ili »tek kakav stimmung«. A umjetnost nije tek da »raspoloži«: »Daje li mojoj duši više jedan pejzaž iz prirode nego taj pejzaž naslikan, onda je taj naslikani pejzaž nevredan [...] Može se pomoću vanjskoga da se da unutrašnje, ne može se tek slikom vanjskoga dati umetnost«. Takvi su naši i stari i mladi impresionisti (Crnčić, Uzorinac, Kovačić, Bužan, Krušlin) a kojima se Matoš zanosio. »Svi su oni loši slikari ili [...] tek stimungsmoleri. Ja ih zovem: impresionisti.«

[A. B. Šimić]: Opšta muza. II(1918): 2. 3-4

»Mišljenje da jedno toliko besmisleno koliko rašireno i opšte da na jednoga umetnika treba gledati iz vremena u kojem on živi«. I nemoguće, jer umjetnika mogu osjećati samo kao današnji čovjek, a prava umjetnost nije »tek savremena«. Različitost u formi i tehnici ne odlučuje ništa; forma kao ekspresija ne može zastarjeti. Ne uzmemo li u obzir vrijeme, mnoga bi umjetnička imena nestala, a »moja historija naše literature bila bi vrlo tanka i ne bih mučio memoriju ljudi s premnogo imena«. »Literarni histerici« čuvaju mnoge loše stare pisce.

M. Nikolić ima »više značenja za našu literarnu historiju nego za našu literaturu«. Cijela njegova lirika je »jedna lirika [...] o svemu što pevaju oni koji nemaju o čemu pevati«, dok se njegova »filosofija očituje, osim u tim vasionskim pesmama, u nekim banalnim, pesničkim refleksijama«. On je »odličan reprezentant hrvatske jučerašnje i današnje savremene literature«, njegova lirika »primer jedne izmišljene, naučene, primljene poezije«, pjesme su mu jedan zastario »sentimentalan romantički rečnik«. Poezija i ljepota su mu banalne. Autor ove »bedne literature« vjerojatno je bolji po onome što još nije rekao.

[A. B. Šimić]: Ekspozicija jedne barunice. II(1918): 2. 6-7

U povodu izložbe slika barunice Vere Nikolić u Ulrichovu salonu: »Vera Nikolićeva nije slikarica nego barunica. Barunica je, i zašto dakle slika? Naime, čoveku je tako bezmerno žao kad naše barunice slikaju takve slike«.

[A. B. Šimić]: Savremena literatura: Mladi pesnici. Bonhomme iz Provincije. Mladi kritik. II(1918): 2. 7-8

Analiza časopisa »Savremenik« i nekih njegovih priloga. »Neki mladi ljudi uhvatili su čas kad Savremenik prima svakoga za saradnika i počeli su se jatimice uvlačiti u taj žalosni list«, npr. pet mladih pjesnika, Mirza Safvet koji hoće »da presadi k nama rubaije i gazele« i mladi kritik Milan Kašanin kojemu će - ako i kada »ne bude pisao ›po primjeru svojih francuskih i srpskih uzora‹« - »biti prosto da kaže nešto, recimo, i o Vijavici«.

[A. B. Šimić]: Vijavica. II(1918): 2. 8

Ljudi se čude što izdaje ovaj list i bune protiv urednikove mladosti, ali mu to ne smeta kao ni »zamerke ili prostote kakvih Prohaska, i sličnih ›duhova‹«. Što se tiče »saradnika«, on ih prima samo kao goste. »Vijavica nije list ›za pouku i zabavu‹ da u svakoj svesci donese pesama, pripovesti, članaka, kritika, beležaka... Ona će, držeći se naših običaja provincijalnih, doneti kadšto samo kritike, kadšto samo pesme, kadšto samo jedan jedini esej.« Što se tiče njezine egzistencije, pojavljivat će se »sve dotle dok bude potreba«.

[A. B. Šimić]: O muzici forma. II(1918): 3. 1-2

»Kad je stvaralački Duh hteo da postane telo, on se zaodenu u neizbrojive forme stvari [...] Sve ove stvari su forme božanskoga, forme Duha. Nevidljivi Duh u vidljivim formama stvari [...] Čovek je takođe stvar. Čovjek je samo u prirodi najviša forma Duha [...] Duša stvari govori duši čoveka [...] Ima mistična korespodencija božanskoga koje je u stvari i božanskoga koje je u čoveku. Nema dakle nijedne mrtve forme: sve žive životom svojim i životom Duha koji se očituje u njima. Život forma [...] može da bude konačan, ali je život Duha beskonačan. Čovek može, pomoću svojih čula, da zameti forme stvari. Ali svi ljudi ne mogu da dožive božansko u stvarima [...] Znanje stvari, to je doživljaj stvari: mistična korespondencija [...] Primitivac i dete najintenzivnije doživljuju stvari [...] Sve forme govore [...] U formama je muzika. Kad doživljujemo forme, duša čuje njihov unutrašnji glas, njihov krik, njihovu muziku [...] Nepojmljivo, nezamislivo nadno vaše muzike je Bog. Dve vrste forma: forma prirode i forma umetnosti. Forme stvari u prirodi su neme, bez zvuka, mrtve za veći deo ljudi [...] Umetnik ostvaruje stvari [...] U umetnosti je najintenzivniji doživljaj sveta. Umetnik dakle oseća: doživljuje stvari onako slično kao primitivac. Ili onako slično kao dete [...] Muzika, kao umetnosti najapstraktnija [...] govori najjače duši. Treba da sve forme umetnosti [...] doživljujemo kao muziku. Muzika, unutrašnja muzika, glavni je uvet za naš duševni doživljaj u svakoj umetnosti [...] Golotinja svih stvari: celoga sveta je zvuk [...] Umetnikova spoznaja je najviša spoznaja [...] Umetnik spoznaje ono u što vernik veruje [...] Religije mru, nestaju. Misao ubija bogove [...] No čovek ne može da živi bez svojih bogova. Ostaje umetnost kao jedina religija [...] Najviša čežnja naših duša je čežnja umetnosti. Toj čežnji nema imena.

Antun Branko Šimić: Pesme: Tela. Život. Bakterije. Grad. Žuta senka. Zanesena pesma. Oči. Ples. II(1918): 3. 3-4

A. Žarković: Umetnost Ulderika Donadinija. II(1918): 3. 4-6

»Nema u njega ›lepote‹, nema problema ni psiholoških ni socijalnih. Svi oni postaju mističnim ›problemima‹ [...] Estete kritikuju Donadinijevu umetnost, prizor za karneval; socijolozi kritikuju Donadinijevu umetnost; prizor za karneval [...] Mi se time ne možemo zadovoljiti [...] Pod Ludim pričama ne počiva kripta svetih misterija već zmaj ognjeni. Svaka Luda priča je krik toga zmaja u naš svet prividnih izmirenja [...] To je doba Kokota. Sada je u njegovoj duši izrasla etika protivna etici Ludih priča: etika življenja [...] Svaki čovek je svoj svet. Njige su duše; dani duše. Zato knjigama pristupa kao k dušama. Ne s gotovim literarnim formulama već sa celim sobom. Ne kritikuje loše forme dela već loše živote i duše njihovih umetnika. Nema programa. Njegova duša i pravda, koju doživljuje, jest njegov program. Nema apstraktnih ideologija. On je izvan ludila reči. Pa bile te reči i socijalističke ili nacionalističke [...] I Kokot je bacanje u valove! [...] ›Sablasti‹ i ›Vijavice‹ su neizrecive, luđačke muke, koje je u to vreme doživela njegova duša gledajući u ovu trobu sveta i Boga. ›Dunja‹ je poslednja konsekvencija. Metafizički ›naturalizam‹; otkriće najstrašnije tajne našeg živlenja; ne živimo sebe već raspoloženja Božja...«

*** [Antun Branko Šimić]: Komedija reči: Petar Preradović kao uvod. II(1918): 3. 6-8;

Autor prvo relativizira kompetentnost historije umjetnosti, a potom kani to pokazati na primjeru Preradovićeve lirike. Iako je ovaj pjesnik »u svim hrvatskim historijama literature«, autor se pita »je li živa ili mrtva umetnost Petra Preradovića«. U traženju odgovora ironično zanemaruje mišljenja njegovih kritičara (F. Markovića i D. Prohaske), jer ga »najviše interesuje ‹srce‹ Petra Preradovića«. Citirajući neke njegove stihove s motivom srca te dijeleći i pjesnike i čitače na dvije vrste - jedni stvaraju, odnosno doživljuju umjetnost, drugi se njome odmaraju, odnosno zabavljaju - autor zaključuje kako Preradović »nije veliki jugoslavenski pjesnik nego velika jugoslavenska predrasuda«. - Prilog je nedovršen.

***: Karikature: -lč-ld-B-nv-iv. II(1918): 3. 8-9
Osvrt na novinske kritike kazališne izvedbe drama A. Strindberga. Nedopustivo je pisati jednako o Augustu Strindbergu kao i o Peciji Petroviću. »Kad bi ovi feljtonisti mogli da osete umetnost Augusta Strindberga, on bi bio onda Artur Schnitzler«.

Ulderiko Donadini: Novi život. II(1918): 3. 9

Pjesma. Uz nju je datum: 4. Srpnja 1918.

[A. B. Šimić]: Napomene. II(1918): 3. 9

O tome da će Žarkovićev prilog biti objavljen kao predgovor neštampanom Donadinijevom romanu Dunja. - »Vijavica« se nije pojavila na vrijeme »radi ratnih neprilika s papirom«, odsad će se pojavljivati češće, iako ne po stalno određenom datumu, »nego po svojoj unutrašnjoj potrebi«. - Narudžbe, pretplate i pisma na adresu: R. Parežanin, Zagreb, Draškovićeva ul. 8.

[A. B. Šimić]: 20 godina. Pesma posvećena nepoznatoj dragoj, mojim prijateljima, gradu u kojem živim, i meni. III(1919): 4. 1-2

[A. B. Šimić]: Lirski feljtonizam. Posvećeno Ivi Andriću. III(1919): 4. 2-4

»Uspeh Ive Andrića uvetovale su iste stvari koje i uspeh Književnog Juga«, a Književni Jug je mjesto gdje dio »jugoslavenskog naroda« koji dosad nije imao književnika i književnosti stječe svoju nacionalnu kulturu. To su: »Mašić, Bartulović, Ivo Andrić, Katalinić Jeretov, Car Emin, Tresić Pavičić [...] knez Vojnović«. Protiv te literature nitko se nije usudio pisati, iako »nemaju vrednosti [...] gotovo svi jugoslavenski pisci«. Kritika o Andrićevu Ex Pontu jedinstvena je u tvrdnji da je »najbolja štampana u posednje vreme kod nas«. Autor nadalje komentira Bartulovićev predgovor Andrićevoj knjizi kao pristran i neinventivan, a potom o Andrićevim »ispovestima u toj knjizi Ex Ponto« zaključuje da »nisu ni izraz kakve mistike duboke i tamne ni svega onoga koje reda Bartulović i zove apstraktnim imenima. Nego posve nešto drugo. Smesa od običnih opservacija i običnih aforizama i običnih refleksija, od čega nastaju reci i idu sve dotle dok se ne nađe kakav efekat za poentu [...] On piše upravo kao žene koje pišu loše...« To je »lirski feljtonizam. Stilizovan, skalupljen, s arhitektonikom, i poentiran [...] Knjiga diletantska koju je nemoguće doživeti. Nigdje jedan krik duše koju muče. Nigde neposredni izraz jednog doživljaja gola i krvava. Kao priča koju pripoveda neko treći ili četvrti i koja je izgubila svoj život izvora i neposrednosti«.

[A. B. Šimić]: Pesme: Ljubav. Mrtva ljubav. Izgubljen. Traženje žene. Zima. Raskinuće. III(1919): 4. 4-5

[A. B. Šimić]: Stari pesnici. III(1919): 4. 5-6

Stari se pjesnici drže vanjštine, tehnike i zvučnih riječi, a takav je i mladi pjesnik Miloš Vidakovićčiji su soneti »daleko od toga da budu kakav doživljaj sveta«.

[A. B. Šimić]: Pesme: Moja draga, prijatelj i ja. Ulična ljubav. Vampir. Očaj. Poslednja pesma. III(1919): 4. 6-7

[A. B. Šimić]: Literarni nametnici. III(1919): 4. 7-8

Ne bivajući prvi koji se buni protiv kritičara, autor kod nas nalazi četiri vrste kritičara. 1. profesore koji »ne žive uopšte u svom vremenu«, npr. Prohaska, Drechsler, Ivakić, Benešić i ostali; 2. Novinare koji otupe jer »mekanički izjednačivaju svoj duh s novinom i novine sa svojim duhom«, npr. Lunaček, Milčinović, Kovačić i ostali mnogi; »Nekoliko kritika koje mogu nazvati: moj slučaj«, kao što je mladi novinski kritičar Milan Kašanin koji se previše ravna prema svome učitelju Vasi Stajiću.

Krešimir Kovačić je reprezentant one kritičke metode kad »čovek govori o stvari koju ne shvaća, osuđuje ju i uspoređuje sa stvarima koje uopće ne pozna«: »On nazivlje mene u Jutarnjem Listu da sam Sturmovac. Krešimir Kovačić nije nikada čitao Sturma. Odakle ja to znam? On nije čitao Sturma jer ne bi menen nazvao Sturmovcem. Ako ga je čitao i mene ipak tako nazvao, to znači da nije shvatio ni Sturm ni mene. On ne shvaća još mnoge stvari, pa mi je čudo da me nije nazvao nekako drukčije. No ne će me čuditi ako se pomirimo s pomisli da je to napisao iz jednog dovoljno nečasnog i dovoljno ljudskog uzroka. On nije čitao Sturm jer ne bi nazivao Sturmovcima i Krkleca i Donadinija.

Krkleca s njegovim sonetom koji se rodio iz tradicija Matoševe skupine.

Donadinija koji je pre iz nemoći bio loš književnik, sada svesno i hotimice jer ne može drugo da bude. Došao je valjda do saznanja da su svi ljudi bez talenta i da svi pesnici pišu iz motiva iz kojih on piše.«

Nadalje navodi kako je s kriticima »doživeo interesantnih doživljaja«, pa opisuje slučaj s neimenovanim prijateljem koji je »prepevao moje pesme u listovima i štampao moje misli pod svojim imenom u novinama« i koji je jednom o njemu pisao vrlo povoljno dok jednoga dana nije u jednome listu »osudio moje pisanje i moj život«. »Novoga umetničkog kritika« našao je u Iljku Gorenčeviću, predstavniku zastarjele estetike koji u umjetnosti glavnim smatra »kako«, a ne »što« na što se autor - između ostaloga - pita: »Šta će nam umetnost ako ona ne pruža duhovne sadržaje potrebite čovječjem duhu?«.

[A. B. Šimić]: [Pojedini broj Vijavice]. III(1919): 4. 8

O cijeni i adresi - sada na Šimićevo ime. Potom najava: »Naredni broj, koji će izići doskora, počinje donositi prva poglavlja romana kojega je napisao urednik lista«.

2. »Juriš«

[Savo Šumanović]: [Naslovni list]. I(1919): 1. [1-2]

Naslovna stranica: ilustracija i sadržaj, na poleđini: »JURIŠ će izlaziti u svescima, u neredovitom sledu što češće. Pojedini svezak 2 K, 12. Brojeva u pretplati 20 kruna. Rukopisi i ostalo što se tiče JURIŠA neka se šalje na adresu: Gustav Krklec, Zagreb, Marovska ulica 15.

I. kat. - Ljudi koji žele podupirati naše težnje neka šire JURIŠ i jave se što pre kao poverenici. - Urednik A. B. Šimić. Suurednici Nika Milićević i Gustav Krklec. - Naslovni list crtao Sava Šumanović.«

[A. B. Šimić]: Usamljenost duha. I(1919): 1. 3-4

»Transcedentalni smisao našega života i života svega nepoznat je nama, ljudima [...] Naš smisao zna [...] Bog.« Ljudski smisao, »smisao naš zemaljski je stvaranje kulture«. Zašto, to mi ne znamo. Kultura je »opšta težnja ljudskog duha«, »ideal je duhovno carstvo na zemlji« od kojeg smo još daleko. »Stvaralački Duh kulture je usamljen, izgubljen u vrtlogu života materijalnih težnja. On postoji u unutrašnjosti najređih«, oni su bakljonoše na crnim putovima kroz vrijeme, »nosači Duha, stvarači«. On je toliko usamljen i zatvoren pritiskom izvana »da je njegov jedini glas vrisak«, »vrisak boli i vrisak besa. Vrisak kojemu je telo reč i zvuk i kamen i pokret i boja«, jedini moćan »da otvori uši ljudi koji ne znaju da postoji Duh«.

Antun Branko Šimić: Juriš. I(1919): 1. 4-6

»Danas je ono što se zove kultura naše zemlje nešto za što stvara; može da ima samo pokret rušenja [...] Te t. zv. Vrednosti treba iskoreniti [...] Mi nismo rušitelji radi samog rušenja [...] Naša ruka koja ruši ima u nama sigurno jedan duboki uzrok i jednu svetu svrhu [...] nas je činjenica t. zv. Kulture u našoj zemlji začuđivala [...] Taj njihov rad se sme da nazove s mnogo imena samo ne imenom: stvaranje [...] Oni ili nisu imali nikakvih doživljaja ili su one koje su imali upropastili silujući ih u formule. Mi naprotiv svoje doživljaje ne silujemo u nikakve formule, koje su nam ostavili vreme i uzori [...] Mi puštamo svoje doživljaje da se našom snagom stvarača ovaplote u forme koje su njihovo pravo lice. Stoga za nas ne postoji ništa drugo osim ono što je potreba da izraz bude pravi. Ne postoje nikakve zapovedi gramatike ili sintakse. Može da postoji samo potreba te gramatike ili sintakse kao sredstva koje treba stvarač. Ne postoji ni onaj t. zv. Stil koji se toliko traži i o kojemu se toliko govori: t. j. ta dobro ispunjena zapoved gramatike i sintakse. Najbolji stil ne mora da znači potpuno ništa. Mi ćemo se ako treba izražavati tako da niko ne će moći da nađe ikakvu uspomenu na kakvu gramatiku ili kakvu sintaksu ili kakav t. zv. Onaj stil. Mi ćemo ako treba zavrištati u neartikulovanim glasovima kao životinje [...]

No nama stoje na putu oni kojima ›se sviđa lepo‹ i koji su ›službenici Lepote‹ - Zato ih treba pregaziti [...] Kritike treba poubijati [...] Oni su nezadovoljni onim što im stvarač daje i traže nešto drugo [...] oni nastoje da ubiju život novih forma na račun starih forma...«

Žarković: Zagrebačko mesijanstvo: Kulturni i socijalni Mesije. Književni Mesije. I(1919): 1.

Konvencionalne mesije zanimaju samo materijalne pozitivnosti, doktirne i sheme, »ali gde je čovek i srce?«. »Zašto ti naši socijalni i kulturni mesije moraju zaodevati zbilju (svetu zbilju!) u odležane ornate iz plesnivih evropskih kovčega; čemu ceremonije mesto živih suza, čemu fetiše mesto život Sunca, ili ako drukčije nije moguće: mesto iskrene osude i psovke. Čemu strojopuščani socijalizam mesto Krista, Dostojevskog, Ibsena, Whitmana? [...] jedina ›država‹. Jedino ›društvo‹ u kome je život prvotno realan, je srce, zdenac života. I tako dugo dok nema u naših ljudi ›blistave zgrade‹ srca i ›nove lađe‹ srca ne će biti ni ›blistave zgrade našeg kulturnog i socijalnog preporoda‹ [...] Novi život može roditi samo veliko, novo srce. Ali svi oni o srcu uopšte nigde ne govore. O tome - laisser faire, laisser aller. Tako su nekada radili i mesije francuskog demokratizma, ali što im odgovoriše Balzac, Zola, Maupassant? Tako su radili i mesije nove Nemačke 1871., ali što im je odgovorio Nietzsche i Sudermann? Tako je radila Evropa, ali što joj je odgovorio Dostojevski? [...]

Književni mesije - I tu isto. Nemaju svog samorodnog srca. Dakle ne doživljuju život oko sebe u njegovoj čistoj golotinji. Nemaju dakle sinteze naše buduće umetnosti, koja bi se rodila neposredno iz našeg života, iz njegovih snaga i čežnja. Ne stvaraju dakle novo srce, koje bi jedino moglo roditi veliki život u ›blistavoj zgradi Jugoslavije‹ (Knj. Jug: Pribičević) [...] Usidjelički bi čekali da Evropa što novo doživi, i da to onda i mi primamo kao naše veliko novo, koje smo dakako tako dugo iščekivali. Romantika, realizam, moderna, expresijonizam, romanski nacijonalizam, socijalizam, komunizam. Dok smo bili predilirska deca trebasmo dadilju Evropu, ali sad smo već odrasli, sad smo usred svog života, sad moramo dalje sami stvarati ili ćemo i opet zahiriti. Ne treba nam više evropskih naučnih analiza, kritika, prikaza umetničkih dela već snažnog doživljavanja iz jedne moćne, stvaralačke duše. I to je glavno: samorodne duše [...] Kakova su to spasenja bila, što i sred njihova života Taine reče Francuzima, Bjeljinskij Rusima, Julius Hart Nemcima! Mi današnji tek čekamo takovih objavljenja. I to sred našeg života...«

Dalje autor prikazuje pojedine tipove lažnih Mesija. Prvo: »tip Bartulović« - »siromah - bez krizanteme«, »impresijonistička duša bez snažnog religijskog centra i zato bez lične stvaralačke ekspanzije (kao oni svi)«, maglovit i doktrinaran kritičar. Potom: Miloš Crnjanski - »jedan od izumiruće generacije estetskih hedonista, učenik madžarskog estetičkog verbalizma«. Na kraju »Savremenikov« tip koji je najbrojniji i koji »niti što doživljuju, niti imaju kakove teoretičke sheme«. Prvi »Savremenikov« tip je Prohaska, drugi Mičinović, treći izvjesni »-ć«, Milčinovićev učenik, koji se okomio na jednu od triju struja u našoj novijoj lirici a koja se »baca bjesomučno u neke krikove, krikove i buncanja o društvu, poretku i sličnom«, citira ga autor. Na kraju negativno ocjenjuje i kritiku Strozzijeve knjige Duša Smijseiti »Savremenikova« kritičara Živka Sokačića.

Miroslav Krleža: Mercadet. I(1919): 1. 15-21

»... nekoliko nepatvorenih reči o pravoj, prvoj hrvatskoj, zagrebačkoj reprizi balzakovštine, ili kriminalna recenzija o umorstvu dramskoga pesnika na našoj sceni [...] Ta repriza Mercadeta [...] ne spada baš medju one slavne, apsolutno loše predstave našeg teatera [...] Ta repriza jedna je od onih relativno loših kr. zem. predstava našega teatera, a donekle to uopće nije predstava, nego neko birokratsko uredovanje na kr. zemaljskom zavodu za kazališne stvari - od sedam do deset - na večer«. Dalje autor komentira uloge pojedinih glumaca: Papića, Raića, Mirjeva te ostale gospode (Gerašić) i gospoja (Hafner i Grbić). Uglavnom negativno.

Vlad. Nazor: Jezik i kritika dra. Prohaske. I(1919): 1. 21-26

Nazor u pismu uredniku raščlanjuje i relativno opširno komentira bilješku koju je neki -hobjavio pod naslovom Čovjek onkraj Vode u 9. broju »Jugoslavenske Njive« (26. veljače t. god.) a koja se odnosi na Nazorovu pjesmu Čovjek s onkraj mora o Vilsonu što ju je bio objavio u 2. broju »Savremenika«. Tek se iz popratne uredničke bilješke razabire o kome se radi: »(Ovo pismo g. Nazora uredništvo rado štampa, jer pesnik razotkriva Prohaskino lice i s ove naročite strane). Pismo je pisano ijekavski, a datirano u Zagrebu 20. marča 1919.

Gustav Krklec: Dosta je. I(1919): 1. 26-27

Veoma oštar napad na Prohaskino pisanje u »Jugoslavenskoj Njivi«: »Svaka vaša reč je jedna uvreda: uvreda jezika, kritike, umetnosti. Čemu ste ustali iz groba u koji vas je zakopao Matoš? Zar zato da pišete sablasne članke i žučljive polemike. Ili, zar osećate da ste vi potreban? Da bez vas ne će biti dosta kukolja u Jugoslavenskoj Njivi?...« Nakon nekoliko citata koji bi trebali potkrijepiti negativne ocjene Prohaskina pisanja (npr. o Vojnoviću i njegovu »simboličkom realizmu«) i opasnost kritičkog mu djelovanja (priznanje »gluposti« kao vlastite »bolesti« u »Jug. Njivi br. 10. str. 160«), autor poentira: »Dosta je! gospodine Prohaska«.

Antun Branko Šimić: Evropski skandal u Zagrebu, I(1919): 1. 27-28

Autor citira te komentira članak u »Jugoslavenskoj Njivi« u kojemu se govori o gostovanju francuskoga dramskog pisca Jeana de Mayeronffena u Zagrebu »18. o. mj.« koji je čitao nekoliko scena iz Rostandova »Cyrano de Bergeraca« a pratilac mu, Gutmann, Srbin oficir, pročitao Rostandov životopis i sadržaj »Cyrana« - sve to u režiji Društva hrv. književnika, odnosno njegova predsjednika Nikole Andrića. Svemu je, komentira autor, »trebao još da se pokaže knez Vojnović s perjanicom i da svali svojim glasom retora današnju Francusku i ›osloboditelje‹ naše zemlje«. Na kraju proziva Prohasku kao autora citiranoga članka te ga skupa s de Mayeronffenom, knezom Vojnovićem i Nikolom Andrićem »baca kroz imaginarni prozor moje zemlje tamo u Evropu. C‹est mieux! C‹est beauncoup mieux!«

Nika Milićević: Sablast knjiške savesti. Mom prijatelju A. B. Šimiću. I(1919): 1. 29-31

Neugodna je istina da u »celoj našoj zemlji« »nema Dela«, »nema Duha«, malo je onih koji »umeju pisati«, a i oni nemaju »što da reknu«, iako »ne verujem da u nas nema ljudi koji bi imali nešto da reknu i umeli to da napišu«. Ako je od »knjiške čeljadi« netko nekad i mogao »da bude Čovek, prestao je imati te moći kada kao politikus i nacionalni ekonom piše o literaturi u znaku literature, kada kao žurnalista piše literarne kritike i kada kao lekar ili šumar piše o umetnosti i hoće nešto da rekne, mada on savršeno redovito nikada u svoj dan nije bio ni jedno ni drugo«. Nama predbacuju negativnost i neznanje, a oni imaju znanje »svih mogućih biblioteka i svih mogućih knjiga«, mi smo izvan »njihovih pojmova i mozgova«. Naši književnici su »mrvice iz Evrope« [...] »mi ustajemo ustajemo protiv okovane, usidrene i nemoćne Evrope; i protiv njenih zaraznih uvoznika. Oni imaju, zapravo Evropu za sobom. Mi smo Duh. Oni imadu, u ostalom, i 95% naših ljudi za sobom, Mi smo Duh. Oni imadu makar i vreme i prilike za sobom. Mi odgovoramo: mi smo Duh i stvaraćemo; ali nek se pre ruši i praska u pucnjavi i lomljenju sve što je nemoć, usedelost, vremešnost i, ako hoćete, životinjsko carstvo [...] Neka se pokaže Duh [...] Utrimo puteve Bogu...«

Ivo Vojnović: Vojnović i risotto. I(1919): 1. 32

Pismo koje je potpisao Ivo Vojnović i koje, po svemu sudeći, on šalje iz Praga - »iz preporođene Češke«, a završava riječima Kate iz njegova »Sutona«: »Zaludu! - ko je gospar - je gospar!«.

***: Agrarni reformator. I(1919): 1. 32

Komentar citata iz »Jugoslavenske Njive« o europskoj književnosti, komunizmu i našem seljaku.

***: [Vijavica...]. I(1919): 1. 32

»Vijavica. List za novi duh. Uređuje Antun B. Šimić. Četvrti broj se još dobije kod administracije Juriša.«

***: [Plamen...]. I(1919): 1. 32

»Plamen. Polumesečnik za sve kulturne probleme. Uređuju: A Cesarec i M. Krleža. Naručuje se kod naklade ›Juga‹, Zagreb, Ilica 7.«

[Savo Šumanović]: [Naslovni list]. I(1919): 2. [33-34]

Naslovna stranica: ilustracija i sadržaj, na poleđini: »JURIŠ će izlaziti u svescima, u neredovitom sledu što češće. Pojedini svezak 2 K, 12. Brojeva u pretplati 20 kruna. Rukopisi i ostalo što se tiče JURIŠA neka se šalje na adresu: Nakladno poduzeće: Vereš i drugovi, Zagreb, Marovska ulica 28. Telefon 1178. - Ljudi koji žele podupirati naše težnje neka šire JURIŠ i jave se što pre kao poverenici. - Urednik A. B. Šimić. Suurednici Nika Milićević i Gustav Krklec. - Naslovni list crtao Sava Šumanović.«

Antun Branko Šimić: Pesma pesnika. Niki Milićeviću. I(1919): 2. 35

Pjesma.

Gustav Krklec: Przybyszewski. Ruke. I(1919): 2. 36

Pjesma.

Anka Krizmanić: Crtež. I(1919): 2. 36

Gustav Krklec: Ruke. I(1919): 2. 37

Pjesma.

Anka Krizmanić: Crtež. I(1919): 2. 37

Antun Branko Šimić: Dvostruko lice. Roman. Smrtni ples. Satanista. Bog i broj 5. I(1919): 2. 38-52;

Početak romana koji je Šimić najavio u zadnjem broju »Vijavice«. Ovdje objavljena poglavlja pod naslovom: Smrtni ples, Satanista i Bog i broj 5. - Likovi: student Ivan Gol, novelist Dragutin Rik i prostitutka Gita. Radnja se zbiva jedne zime u gradu, u kavani i javnoj kući. - Nedovršeno.

Anka Krizmanić: Drvorez. I(1919): 2. 44

Anka Krizmanić: Crtež. I(1919): 2. 48

Antun Branko Šimić: Strindberg. Ič-Id-B-nv-iv. I(1919): 2. 52-56

U prvome dijelu donesen osvrt na novinske kritike kazališne izvedbe drama A. Strindberga koji je objavljen u 3. broju »Vijavice« (1918, str. 8-9), a u drugome se osvrt nastavlja jednako negativno kako o samoj kazališnoj predstavi tako i o novinskim kritikama u »Književnom Jugu«: »Umesto da gledam na pozornici život Strindbergove umetnosti, tragikomediju Pijanstvo, prinudili su me da gledam jednu drugu tragikomediju u kojoj se najviše isticao čovek kojega ljudi poznaju pod imenom gospodin Ivo Badalić«.

Nika Milićević: Kob snoviđenja. 57-62; U svet! Ulomak iz romana »Kako se bogovi kotrljaju«. I(1919): 2. 82-91;

Ulomci iz romana »Kako se bogovi kotrljaju«. Nedovršeno.

Anka Krizmanić: Crtež. I(1919): 2. 59

[Ljubo Babić]: [Naslovna strana]. I(1919): 3. [65-66]

Naslovna stranica: ilustracija, na poleđini: »JURIŠ izlazi u svescima, u neredovitom sledu. Pojedini svezak 2 K, 12 brojeva u pretplati 20 kruna. Rukopisi i ostalo što se tiče JURIŠA neka se šalje na adresu: Nakladno poduzeće: Vereš i drugovi, Zagreb, Marovska ulica 28. Teleon 1178. - Ljudi koji žele podupirati naše težnje neka šire JURIŠ i jave se što pre kao poverenici... Urednik A. B. Šimić. - Naslovni list crtao Ljuba Babić.«

Antun Branko Šimić: Pesme: Život na oblaku. Dva tela ispred olujna večera. Radosna noć u gradu.. Ljubav. Pesma bolesnika. Zima. Pesma čoveka s tajnom. Bog i gradsko popodne. I(1919): 3. 67-75

Milan Steiner: Autoportrait. I(1919): 3. 69

Milan Steiner: Crtež. I(1919): 3. 71

Žarković: Rođenje nove umetnosti: Rođenje novog srca. Rođenje nove lepote. I(1919): 3. 75

Dosta je nacionalnih programa, sve je vrz srca, život se uzima s površine, treba nam umjetnost »koja će roditi srce našem današnjem životu«, »‹narodnu‹ poeziju današnjeg života«, tj. »vrisak njegovih potreba«: »Svaka velika umetnost svoga doba je njegova ›narodna poezija‹ t. j. spasava u svetu srce čoveka i život svoga doba. Samo je estetizam mogao izljuštiti umetnost iz njezinog života i čoveka i prenositi je u surovo u druge epoke radi hedonizma ili fetišizma«. Današnjeg doba akcije i regeneracije traži velike centralne ličnosti, ali mi imamo samo kaos programa i ideja, pa je jedino spasenje velika i pozitivna ličnost.: »Nova umetnost mora stvoriti novom poretku novog, velikog čoveka, njegov pozitivni ideal, koji će doživeti sveto novo, do u skrajnje konsekvence. Sve će u njemu izrasti u smislu novog srca [...] Tako će naša umetnost biti svom čoveku i životu, što je biblija bila Jevrejima; Homer tragici i Aristofan Grcima, Chanson de geste, Parsifal i der Nibelungen Not viteškom dobu; Dante i Petrarca talijanskim građanima; naša narodna pesma narodu u njegovo primitivno junačko doba; evanđenje Dostojevskom i Dostojevski Rusima [...] Nova umetnost nužno odbacuje stare kriterije i formalne refleksije o ›lepoti‹...«

Antun Branko Šimić: O jednoj drami, o pljački, o svađi, i o drugom čemu... Ukratko: o ničemu. I(1919): 3. 78-82

O Niki Bartloviću i profesoru Prohaski. Prvi je u svojoj dramskoj predstavi izmislio »borbu političkih stranaka u nas«, drugi to negativno prikazao u svom listu, pa su se zakvačili...

Milan Steiner: Ilustracija. I(1919): 3. 81

Antun Branko Šimić: Joca Savić na proljetnom salonu. I(1919): 3. 92-94

Negativan komentar kritike Proljetnog Salona koju je Joca Savić objavio u »Jugoslavenskoj Njivi«.

***: [Novo nakladno poduzeće i Vereš i drugovi...]. I(1919): 3. 95

Reklame izdavača »Zabavnika«, »Kopriva« i »Juriša«.

***: [Naručujte sve vaše potrebe za knjigama...]. I(1919): 3. 96

Reklama knjižare St. Kugli, Zagreb, Ilica 30.

***: [Da li čitate »Koprive«...]. I(1919): 3. 96

Reklama.

3. Savremenik, 1923.

(Bibliografija A. B. Šimićevih priloga i fragmenti ostalih priloga važnih za Šimićevu uredničku ulogu u »Savremeniku«)

Br. 2. Str. 65-132: Urednik Milan Begović

Antun Branko Šimić: Nađeni Bog. 104

Pjesma.

Antun Branko Šimić: Marcel Proust. 117-118

Nekrolog, koji će kao samostalan esej objaviti i u svojem »Književniku« 1924. br. 2 (juni), str. 51-53.

Bilješke. [...]

Novi predsjednik DHK: Na glavnoj izvanrednoj skupštini Društva Hrvatskih Književnika izabran je jednoglasno za predsjednika Društva, poznati pjesnik g. Mihovil Nikolić. G. Nikolić držao je tom prigodom govor u kome se je zahvalio na izboru i istaknuo umjetničke smjernice, kojih će se držati u svome radu za društvo [...]. 131

Br. 3. Str. 133-188: Uredili Milan Begović i A. B. Šimić

Antun Branko Šimić: Tehnika Pesme. 161-165

Ni u nas, a niti u drugim, velikim literaturama, osim u francuskoj, ne raspravlja se o tehnici pjesme. Nazivi slobodni i pravilni stih nisu precizni. Matoš je jedini na hrvatskoj strani svraćao pažnju na ritam i rimu. »Može se uglavnom razlikovati dva ritma u lirici: jedan koji se može nazvati mehanički; i drugi koji se može nazvati ekspresivni.« Mehanički se ritam ispunjava metričku shemu i bez dubljih je umjetničkih razloga. »Ako u istoj pesmi pesnik peva i ples i mirovanje, i brzinu i ćutanje, treba mu zato i različitih ritmova u istoj pesmi. To je već slobodni stih [...] Ako ritam treba da bude ekspresivan a ne mehanički, onda su svi zahtevi da ritam bude (uvek) melodiozan sasvim neopravdani [...] Za ekspresivni ritam najpriličniji je dakako slobodni stih. [...] Ipak i pravilni stih je upotrebiv. U njemu se može razlikovati i ekspresivni ritam, samo treba biti umetnik. Koliko razlitičih ritmova može da stane i u koji određeni metar, pokazuje recimo Baudelaire...« Prije desetak godina u zagrebačkih se pjesnika razvio kult rime, koji je bio »preteran i kriv, i nama danas upravo smešan«. Rimi se mogu naći različiti prigovori, jer su najčešče riječi ritmički naglašene kako ne bi smjele biti: »I kao što god nije svejedno koja će se reč rimovati, koja će zazvučati najjače u stihu, isto tako nije svejedno koja će se s kojom rimovati. Rimovati treba ono što se rimuje, kako veli Karl Kraus (koji me je možda najviše poučio šta je to ritam i rima u pesmi). Dve reči koje se rimuju, moraju biti u naročitoj relaciji pa da njihovo rimovanje bude opravdano. Reči treba da rimuju stvari. Rima je kao jek i odjek [...] Kakva pesma, takva rima«. Dakle, »pesnički zanat nije baš tako jednostavan«.

Bilješke.[...]

Iz redakcije. Ovim brojem »Savremenika« ulazi kao redakcioni suradnik u našu redakciju poznati mladi književnik g. A. B. Š i m i ć. S ovim nastupom ispunjava se jedna od glavnih tačaka programa koji je ovaj obnovljeni »Savremenik« sebi postavio, a to je podizanje i unapređenje naše nove literarne generacije, pomažući joj da po zasluzi i bez jalove borbe dođe do ugleda i afirmacije u našem literarnom životu. Samo otvarajući širom vrata našoj intelektulanoj mladosti može »Savremenik« da bude savremen [...] Za to ne samo nastupom g. A. B. Šimića u redakciju i sistematičnim iznošenjm radova i najmlađih i najnovijih literarnih pregaoca mi ćemo olakšati onima koji dolaze, (gdje god nam se čini da postoji talent i umjetnička vrijednost) da se istaknu i razvijaju [...] 188

Br. 4. Str. 189-243: Redakcija zaključena 20. aprila 1923. Uredili Milan Begović i A. B. Šimić

[...]

A. B. Š.: Likovne umjetnosti: Situacija nemačkog slikarstva. Anketa o novom naturalizmu. Situacija francuskog slikarstva. 235-237

Prikaz stanja u njemačkom slikarstvu prema članku Wilhelma Hausensteina u »martovskoj sveci lista Die Neue Rundschau«, potom ankete među likovnim umjetnicima, kritičarima i literatima o novom naturalizmu koja je objavljena u posljednjem broju »Kunstblatta«, na kraju i stanja u francuskom slikarstvu prema prikazu Andrea Lhote u aprilskome broju »Nouvelle Revue Francais«. Prijevodi s njemačkoga i francuskoga su očito Šimićevi.

A. B. Š.: Sastavljačima Antologija. 242-243

Prigovor Petraviću i Deanoviću zbog uvrštavanja u »Antologiju jugoslavenske savremene lirike« i nekoliko Šimićevih mladenačkih pjesama a da ga za to nisu pitali i koje - osim jedne - on nije unio ni u svoju knjigu »Preobraženja«.

Spominje kako je prije nekoliko godina beogradska Misao pod njegovim imenom objavila tuđu pjesmu Umiranje Sobe i koja nikada nije donijela ispravak, osim što je u godišnjem kazalu ispušteno ime autora.

Br. 5. Str. 244-291: Redakcija zaključena 30. maja 1923. Uredili Milan Begović i A. B. Šimić

Antun Branko Šimić: Donadini. 257-258

Redakcija »Savremenika«: Meštrović i srpsko kosovo. 279-280

Bilješke. [...]

Nova biblioteka. [...] U nakladi poduzetnoga knjižara i izdavača g. V. Vošicki, a pod redakcijom g. Milana Begovića izlazit će u Zagrebu »Svjetska Biblioteka«, u kojoj će saradjivati najbolji naši prevadjači (I. Velikanović, A. B. Šimić, D. Bublić, R. Maiksner, B. Truhelka) i koja će donositi originalne radove domaćih pisaca [...] 290

Br. 6. Str. 292-355: Redakcija zaključena 1. srpnja 1923. Uredili Milan Begović i A. B. Šimić

Br. 7. Str. 356-419: Redakcija zaključena 1. rujna 1923. Uredili Milan Begović i A. B. Šimić

Aleksandar Blok: Intelektualci i revolucija (Manifest, 1917.). (Preveo s nemačkoga Š.) 407

Br. 8. Str. 420-467: Redakcija zaključena 15. listopada 1923. Uredili Milan Begović i A. B. Šimić

Br. 9. Str. 468-535: Redakcija zaključena 10. prosinca 1923. Uredio: Milan Begović

Bilješke [...]

Miroslav Krleža: Jedno pitanje. 534

Meseca lipnja godine 1922. Zaključili smo: Ljubo Babić, August Cesarec, Ljubo Wiesner, Gustav Krklec, Josip Kulundžić, Dragan Bublić, A. B. Šimić i ja, da se luksuriozno izdavanje »Savremenika«, kao reprezentativnog almanaha naše knjigotiskarske veštine obustavi i da se iz »Savremenika« opet stvori književan list, kao što je bio i pred time. Isto tako smo jednoglasno zaključili onda i to, da se uredništvo »Savremenika« (što ga je na nezadovoljstvo sviju suradnika uredjivao g. Livadić) preda g. Begoviću, uredniku »Kritike«. Tako je Kritika likvidirala, »Savremenik« ponovno pokrenut kao mesečnik i na temelju toga aranžmana ustupio je g. A. B. Šimić posle u uredništvo lista i to uredništvo što više i potpisivao zajedno sa g. Begovićem.

Na temelju te dogovornosti g. A. B. Šimića, (koju on nosi kod novoga pokretanja »Savremenika« jednako kao i svi gore imenovani,) pitam ja njega, kako on svadja u sklad svoju šutnju na neke napadaje, u kojima se moj odnos spram g. Begovića kao urednika »Savremenika« naziva moralnom kaljužom, kada je jasno, da te pamflete pišu tipovi s kojima on istodobno saradjuje u drugim listovima?

Usled mog ličnoga odnosa spram g. Šimića mislim da mi je on dužan jasan odgovor tim više; što on te tipove, kako mi je sam govorio, smatra najobičnijim hohštaplerima i varalicama. 534

Miroslav Krleža: Još jedno pitanje. U poslednje vreme raspisali su se neki listovi, (za koje držim da ne ću pogrešiti nazovem li ih listovima kr. demokratske partije,) o Nasmijanim Srcima, knjizi feljtona g. Milana Begovića [...] 534-535

[Uredništvo]: »Književna republika«. Primili smo ovu objavu: »Od oktobarskog prevrata i prvog dana formiranja našeg državnog stroja, kada je u Zagrebu izlazio ›Plamen‹ prvi književni list na Balkanu, koji se je stavio u paralelu sa velikim internacionalnim evropskim kulturnim nastojanjima i koncepcijama [...]« Dosada su izašla tri broja »Književne Republike«. Čitateljima »Savremenika« preporučamo da se pretplate na ovaj neovisni i slobodoumni list. 535

Iz uredništva: G. Milan Begović koji ovih dana odlazi na naučno putovanje u Italiju, zahvalio se je na časti glavnog urednika »Savremenika« i ovaj je zadnji svezak u njegovoj redakciji. Hoće li »Savremenik« i dalje izlaziti to se još ne zna. Poteškoće su velike. Odbor DHK nastoji svim silama da produži egzistenciju ovog organa i naknadno će objaviti što je u tom pitanju postignuto.

4. Književnik, 1924.

[A. B. Šimić]: Ovaj List. I(1924): 1. 1-3

»Ovaj list pokrenula je nužda [...] ne samo zbog toga što su prestali izlaziti neki literarni listovi, među njima i onaj koji je dugo vremena bio najglavniji list na hrvatskoj strani«, već i zato što je ovakav list potreban, i to zbog mladih pisaca. Mnogo je dobrih priloga ostalo još neobjavljeno. Autor je bio pozivan u sve revije, »lani je bio štaviše i urednik najglavnije dosadašnje hrvatske revije [«Savremenika«, primj. V. B.!]; ali što ćeš kad te nekuda pozivaju pa ti dopuštaju da uniđeš samo kroz ključanicu«.

»Ta nedovoljna sloboda osećala se osobito u kritici, a osećala bi se još jače da smo pokušali objavljivati misli o nekim problemima našeg vremena.« Autor se pita kako su Lj. Nedić i Matoš mogli toliko objavljivati kad se razlikuju od općih sudova. Kritika se uzima kao primjer nedovoljne slobode, a ne da bi se precjenjivala. Bez obzira kakva, kritika »može imati mnogo jače značenje u literaturi nego što se misli«. Npr. pri oponašanju nekih evropskih pojava, a već je od koristi ukazivanje na rđavi jezik: »i bio bi u literaturi vredniji i jedan filolog koji čuva Vukov jezik nego kakav ekspresionista koji ga upropašćuje. Ovo će se činiti paradoks čoveka kojega takođe drže za nekakva ekspresionistu; ali on nije kriv da ga zovu krivim imenom. Ne mogavši dosada nigde reći što bi se moralo o većem delu suvremene literature, više se puta nakanjivao da na samim svojim literarnim radovima pokaže neke literarne zablude, ›ekspresionizam‹ - da vidi hoće li mu urednici dopustiti da barem o sebi piše nepohvalno«. Kod nas se ne gleda je li kritika dobra ili rđava već je li pohvalna ili pokudna. U tome se povode i mlađi naraštaji o čemu ima iskustva kao urednik »Savremenika«.

U ovom će se listu govoriti »o literaturi, plastičkim umetnostima, teatru, žurnalistici itd. U našoj zemlji« i »o kulturnim pojavama u stranim zemljama«, štampat će se izabrani prijevodi stranih, osobito novih i u nas još nepoznatih pisaca. Nije to zanos za tuđim, naš pisac time ne gubi, »ne treba baš mnogo žaliti za nacionalnim ili rasnim osobinama«. Budu li se čitač neslagao s kojim mišljenjem, ne znači da s vremenom neće. Ako uopće netko i hoće«čitati slobodnog književnika«!

André Gide: Povratak rasipnog sina: Rasipni sin. Otac ga kori. Stariji ga brat kori. Mati. Razgovor s mlađim bratom. (Morceaux Choisis, Paris 1921.). I(1924): 1. 3-15

Fragment.

Josip Kulundžić: Novi teatar. I(1924): 1. 15-21

»Suština je novoga teatra u proširivanju kompetencija režisera na sve momente, koji čine posebnu umetnost tetra. Novi režiser mora biti dramaturg, majstor glume, inscenograf; ne da možda uvek zapadne u jednostavnu konesekventnost nekih današnjih većih evropskih režisera: da potpuno zameni dramaturga (kako hoće Gordon Craigh), glumca (kako hoće Tairov) ili scenografa (kako hoće Reinhardt), nego da pozove na zajednički rad oko ostvarenja njegove stilske ideje za neku dramu sve faktore teatra. Dakako: mogućnosti svih tih faktora on mora da ujedinjuje u sebi i da tako bude simbol pravoga teatra«.

Sava Šumanović: Slikar o slikarstvu. I(1924): 1. 20-24

O bitnom u plastičnim umjetnostima koje traje od ledenog doba i o elementima i načinu kako nastaje umjetničko djelo. Nakon raščlambe - od dječjeg crteža do Picassa - autor zaključuje: mi »slikamo našu slikarsku predodžbu sveta, t. j. mi pokušavamo stvarati novi svet u granicama našeg platna, koji ima tek toliko veza sa vanjskim što ga je pravio čovek i što je primetio svojoj slici one zakone koji su i u kozmosu. Želimo sliku koja će biti jedinstvena, logična i harmonična. Koliko je u ljudskoj mogućnosti i našoj snazi trudićemo se da dođemo jednom do tih rešenja, premda je teško doći do ma kakvog rezultata u zemlji gde se zamenjuje sa slikarstvom banalna anegdota; gde je slika odmah dobra samo ako je naslikana revolucija s crvenim, belim, crnim barjacima, ili žena u kavani, žena pred kavanom, dekadent i t. d.; i gde se pronalazi slikarski stil michelangelovski u münchensko-bečkom secesionističkom učenju; treba ovde silan napor da se ostane čisti slikar«.

Antun Branko Šimić: Umetnik i Filolog. I(1924): 1. 24-31

Među knjigama na našem jeziku neke su vrlo interesantne, npr. Ivekovićev Riječnik i Maretićeva Gramatika. »Kojemu je našem pesniku draže čitati ikoji naš roman nego te dve knjige, taj je pravi hrvatski ili srpski pesnik. To veli onaj koji je 1919. napisao u listu koji se zvao Juriš da za umetnika nema nikakvih zapovedi gramatike i sintakse [...] ja se danas ne bih bojao reći nešto sasvim suprotno [...] ipak nisu današnje moje reči u tolikoj kontradikciji s ondašnjima kako se čini. Ja i danas mislim da umetnik sme da se ne drži uobičajenog jezičnog pravila [...] samošto tu misao ne bih više izrekao onakim rečima [...] priznajem i to da danas više cenim radove naših filologa i neke od njih cenim više od mnogih naših pesnika i Vuk mi je veći nego može biti ikojem profesoru.«

Jagić je zamjerao Ivekoviću i Maretiću što su se držali uglavnom samo Vuka i Daničića, ali je to sasvim dobro, jer se oni, kao i većina hrvatskih jezikoslovaca, nisu rodili ni živjeli u krajevima »gde se govori čistim štokavskim dijalektom« i, drugo, »što leksikografi i gramatici uopće treba da budu konzervativni«. Rođenim se štokavcima čini da znaju jezik vrlo dobro, pa se valjda zato njime i ne bave koliko kajkavci. »I ja sam, kao rođeni Hercegovac, mislio da mi ne trebaju nikakve gramatike ni rečnici, dok se nisam uverio da se i Hercegovac (osobito ako, kao ja, živi desetak godina gotovo bez prekida u Zagrebu i čita knjige gotovo samo na tuđim jezicima) može da zanima što pišu filolozi o našem jeziku.«

Da [su] Iveković i Maretić unijeli u rječnik, odnosno u gramatiku sve riječi i izraze iz dotadašnjih hrvatskih i srpskih knjiga, čemu bi nam onda služila i koliko bi vrijedila? Rđavo misle koji opravdavaju svoj žargon siromaštvom naših rečnika, još rđavije koji govore »da je Vukov jezik danas zastareo ili mrtav«. Naprotiv. »Za dosta reči kojih nema u celoj našoj suvremenoj žurnalistici, pa ni literaturi, a ima ih u Vuka, ja sam se, boraveći posle dugo vremena opet u Hercegovini, uverio da su onde sasvim obične [...] Tužno je nesamo što te reči [...] niko ne kupi [...] i [...] sve više kvare novine [...] Kad vidimo u kakvoj je opasnosti naš jezik, za koji se vrlo malo brinu i oni koji hoće da budu u njemu umetnici, onda tek pravo vidimo zasluge Vuka i njegovih sledbenika.« Autoru se jedino nije sviđao u Vukovu i Daničićevu jeziku onaj »neobični red reči« u rečenici; u prijevodu Svetog Pisma red je kao »u staroslovenskome« prijevodu, »ali u kojemu je inače svakako naš najbolji jezik, te je ovaj prevod za nas ono što i Lutherov za Nemce«.

Vukove su zasluge ne velike nego još veće nego se misli. Smiješno je o tome i govoriti pogotovu pisati »da je Vuk bio nesreća za našu ili barem za hrvatsku literaturu« kako to još napiše »jedan od ona dva-tri najslavnija hrvatska pripovedača«. Naime, nakon što su Gjalskome prigovarali da mu je loš jezik, on se u podugoj autobiografiji tuži kako nije mogao ugoditi svojim kritičarima i nije koristilo da je davao rukopise pregledavati najboljim našim jezikoslovcima; svi su iznova lovili pogreške, a pisac se tješio sličnom sudbinom Francuza Balzaca i Talijana Manzonija, a najviše time što se ni sami jezikoslovci međusobno nisu slagali. Uostalom, zaključuje veliki pisac, »to i ne može da bude drugojačije«: «Bila je velika pogrješka da smo odbili zagrebačku školu i njezine apostole a odlučili se za staze i puteve, koje je Vuk označio, jer smo time ovjekovječili jezičnu pogrješku«.

Autor komentira kako je razumljivo »da su jezični puristi mrski piscu« koji ipak misli o sebi da se u jeziku može usporediti s velikim narodima koji »nisu kao mi, na nasreću đalskoga, ›uzeli za književni jezik prostonarodni govor‹, nego su ga stvorili?« Iz čega su ga onda stvorili? pita se autor: »Iz ničega! [...] Creatio ex nihilo«, dakle, nama su lagali oni koji su govorili da su i ti veliki narodi uzeli za književni jezik prostonarodni govor. »Hrvati i Srbi su dakle jedini počeli pisati jezikom kojim govore i tako je ›neizbježno, da ne će nikada izumrijeti pogrješka jezična‹«.

Autor se potom pita nisu li jezične pogreške »izvrnule potpuno smisao i svemu ostalome što je đalski onde hoteo reći?«, pa i u tome »da smo pogrešili što smo ›odbili zagrebačku školu i njezine apostole‹«. »I ovako je tragično biti umetnik u jeziku ovako malog naroda; što bi bilo tek onda da zagrebački pisci nisu izabrali štokavski dijalekat za literarni jezik i da ga nisu tražili na onom izvoru koji im je pokazivao Vuk?«.

Autor smatra da se Gjalskoga može bolje obraniti nego se on sam brani, jer »ni pisci velikih evropskih naroda ne rađaju se u kraju koji govori čistim literarnim jezikom«, i oni ga moraju učiti, »ali oni ga barem imaju otkle naučiti. To je u nas teže«. U tome svjetlu autor sagledava dobre strane Maretićeve knjige i uopće radove naših filologa: »... kad uzmemo na priliku Vijenac da pročitamo Brozove, Maretićeve, Živanovićeve filološke članke vidimo koliko su vrednije i te filologijske sitnice nego one pesmice u tom istom listu; jer oni pesnici obično nisu ništa drugo činili nego pravili jezične pogreške, koje su ovi čistunci barem ispravljali«. Maretićeva knjiga mogla bi biti od koristi najviše našim novinarima, ako ime je uopće stalo da pišu »dobrim hrvatskim ili srpskim jezikom«. Tu je i problem prijevoda, odnosno dobrih ili loših originala, stila itd. Umjetnik, za razliku od jezikoslovca, »ne gleda toliko kakva je reč koliko na kojem je mestu. Tek kad i s kime je, zna kakva je«: »Nema ni jedne reči ili fraze, pa bila ona i najgora, koja u nekom događaju ne bi mogla biti dobra.« Slijedi nekoliko primjera koji polemiziraju s nekim Maretićevim stavovima te upozoravaju na opasnost čistunstva u jeziku, npr. protiv provincijalizama ili protiv tuđica. Autorov je stav da: »umetnik voli sve reči«: »Svak će, i čistunac, priznati da je teško zameniti tuđe reči našima: pa i onda kad naša reč označuje (tobože) isti pojam koji i tuđa«: »Dobri stilisti nikad nisu imali strah od tuđih reči«.

Maretić dobro misli ›da bi dužnost bila naših književnika [...] da ne dadu propasti onako lijepim, jedrim i prastarim, oblicima‹. Ako - veli on - narod ove oblike malo upotrebljava, to ne može biti razlog da ih ni književnici ne upotrebljavaju; ta u narodu se i prvi particip perfekta gotovo nikad ne čuje, a u književnika je vrlo običan. Sasvim istinito; i Vuk je spasao našem jeziku glas h - zamislite dah bez h -, premda ga je u ono vreme još izgovarao tek mali deo naroda...«

[Antun Branko Šimić]: Karl Kraus. I. I(1924): 1. 31-36; II. I(1924): 3-4. 89-93;

I. O Karlu Krausu i njegovu bečkome listu »Die Fackel«, koji je »u prvome vreme ispunjavao gotovo sam [...] a poslednjih desetak godina ispunjava sam samcat«: »Piše li u nekom listu jedna ili deset ili stotinu pisaca, to najčešće nema drugog značenja osim da u njemu piše jedan ili deset ili stotinu pisaca; ali u ovome događaju usamljenost nije tek slučajna. Ako bi se u Fackelu može biti i danas moglo zamisliti i koje drugo, iako vrlo, vrlo retko ime između današnjih nemačkih pisaca, ne bismo mogli zamisliti današnjeg Karla Krausa suradnikom ni u jednom drugom listu osim u onome koji je on morao stvoriti sebi kao utočište i kao mesto otkle će se boriti s vremenom. U toj borbi Kraus se pokazao jednim od najjačih nemačkih satirika što ih je ikad bilo i njegov je list postao ›institucija, živ korektiv jednog duha‹«.

Pitajući se »kako to da ja ništa nisam čuo o tom Krausu?« a da »taj šaljivi list Fackel shvaća tako ozbiljno«, odgovora kako i inače se o Krausu malo piše, što nije slučajno za jednoga satirika, a i ovo je »prvi članak na našem jeziku o Karlu Krausu«, što nije u redu ako ni zbog čega drugoga a ono zbog činjenice »što nas je onako branio za Friedjungova procesa«. Dalje o Krausu i njegovim člancima o moralu i kriminalnosti, »kasnije sakupljeni u prvoj njegovoj knjizi«

II. Autor ga naziva genijalnim »velikim suprotnikom žurnalizma« koji je kao mladi pisac brzo uvidio da mu »nikakva Neue Frei Presse ne može dati slobodu pisanja koju je on morao imati« i koji je ubrzo postao »primer grandiozne i neprekidne borbe protiv jedne institucije«. On nije samo otkrio korupciju štampe već je »otkrio štampu«: »Tek se posle njega pravo zna šta je štampa [...] da je ona velika moć [...] velika opasnost za sve ljudske vrednosti...«. Kraus je od novina učinio »satiričnu umetnost«: »u toj umetnosti, a ne u samoj borbi, i jest njegova veličina«.

Antun Branko Šimić: Matoš. I(1924): 2. 37-43

»Matoš je bio književnik, i još borben, u zemlji u kojoj se talenat nekomu oprašta samo onda ako je koliko treba nekarakteran i u kojoj se genij ne može ni zamisliti«. I deset godina nakon smrti javi se netko protiv njega - kome je »najsimpatičniji i kao čovjek i kao novinar« tek »pri punoj čaši«. Polemizirajući s takvim pisanjem, autor brani Matoša: »Kad u nas pisac hoće da bude najslobodniji, može da bude doista samo ›jaki pas u službi nekih kržljavih gospodara‹. Osećaj take funkcije sigurno je i gonio Matoša da pokreće svoje listove, kao na primer Kokot, Crni Petak, koji nisu nikad izišli. No, ako i jest pisao sad ovde, sad onde, ipak nije bio žurnalista koji vrši što mu se naređuje [...] On je doista od svih hrvatskih pisaca što ih je dosad bilo, imao najviše prava da kaže: ›ja znam šta to znači: borba jednoga proti svima‹«. Dok u nas veliki pisci, poput Nazora ili Vojnovića, nemaju utjecaja na literaturu koja oko njih nastaje, s Matošem je bilo drukčije: »on je imao i svoju skupinu, bio učitelj gotovo celog jednog literarnog naraštaja«. Koliko mu se poezija za života cijenila, pokazuje primjer kada je »Savremenikov« urednik 1906. »morao žrtvovati jednog suradnika Matoša«, jer je »slao vrlo slabe radove«, pa mu je jedna pjesma završila u košu (Zvono), a baš tu pjesmu autor smatra boljom od mnogih koje je taj časopis štampao te godine. Drugi slučaj, kada je jedna Matošev prijatelj tvrdio 1917., »u predgovoru jedne Matoševe knjige, o njegovim pesmama da bi bolje bilo da ih nikad ni napisao nije«. Pa ni sada, kada su se Matoševe pjesme pojavile u posebnoj knjizi, nije se baš puno pisalo o njima.

Što se tiče Matoševe proze, ima iste odlike i mane kao i njegova poezija, a najočitija mana mu je prevelika erudicija. »Mešanje mitolgije u stihove Matoš je sigurno naučio u Parnasovaca«, a »na nekim se mestima i odveć vidi da je ovaj pisac bio zanosni štovač Baudelairea i Poea«. Matoš je »gotovo jedini od naših pesnika kušao pevati satiričke i humorističke pesme«, ali se i to uglavnom svodilo »samo na kakav vic«.

»Među najboljim Matoševim pesmama svakako su one koje je napisao kao Hrvat [...] patriotskima [...]: Bio je Starčevićanac, ali ne slavi toliko hrvatsku prošlost, hrvatske kraljeve koliko oseća hrvatsku mizeriju, sramotu, ništavnost«.

Matoš i njegovi učenici naročito su mnogo pisati sonete i držali do rime: »Komu je jasno da se i u rimi, kao i u ritmu, traži ponajpre ekspresivnost, tomu je jasno i to da je u isti mah i previše i premalo zahtevati da rima ne bude banalna ili da bude uvek čista. Najbizarnija rima može da kašto bude rđavija nego najobičnija; i najbanalnija može da bude kašto najjača što se može zamisliti. Kakva pesma, takva rima«.

U post scriptumu autor primjećuje kako u knjizi nema dviju Matoševih pjesama koje su tiskane u »Hrvatskoj Prosvjeti« odmah poslije pjesnikove smrti a koje pripadaju »svakako među bolje Matoševe pjesme«; zato ih ovdje donosi (Basna, Tuga vidika).

A. G. Matoš: Basna. Tuga Vidika. I(1924): 2. 44

Pjesme.

Josip Kulundžić. Nova drama. I(1924): 2. 45-50

Na temelju glavnih elemenata svake drame (akcija, lice, govor) autor utvrđuje glavne razlike između bivše, klasične i naturalističke drame, i buduće, nove drame. Zaključuje da je ta razlika znatna i da ona »tumači svu intenzivnost borbe, koju će mladi imati da vode, dok ne stvore svoje bolje i ispravnije stanovište«.

Frano Alfirević: Slepac. I(1924): 2. 50-51

Pjesma.

Antun Branko Šimić: Marcel Proust. I(1924): 2. 51-53

Esej koji je prvotno kao nekrolog objavio u »Savremenikovu« feljtonu, br. 2, str. 117-118, pred neposredan ulazak u redakciju ovoga časopisa.

»Odmah čim stanemo čitati ovog pisca, zapažamo da on vidi vrlo mnogo onde gde mi vidimo tek nešto ili ne vidimo ništa. Što je za nas jedna boja, to je za njegovo oko pravo prelevanje boja. To što on gleda nije ništa neobično, često je nešto najsvakidašnjije, ali je neobično šta on sve u tome vidi - potvrđujući tako onu reč koju sam napisao na jednom mestu: ›Genij je u refleksivnoj sposobnosti, a nije u kvaliteti reflektirane stvari‹. Stoga bi kod njega još manje nego možda kod ijednog drugog pisca romana imalo smisla pripovedati sadržaj njegovih knjiga«.

Nakon Stendhala on je obnovitelj francuskog psihološkog romana, jedno od njegovih najsavršenijih dela je Salambo i Herodijada. Odlikuje se minuciznom analizom unutrašnjeg svijeta, talent mu je vidljiv i u gledanju vanjskoga i u tome se ističe roman U seni procvale devojke, posebice epizoda s djevojkama u kupalištu Balbeku.

Ovaj pisac ima osobinu koja obično romanu smeta, tj. da »ne daje samo sliku života« već »prelazi i u refleksiju o tom životu«, tako da nalazimo »prave eseje [...] koji bi imali vrednost i izvan romana«. Prigovori njegovu stilu su bezrazložni.

Marcel Proust: Gledajući je kako spava. Fragment. I(1924): 2. 53-57

Fragment.

Sava Šumanović: Zašto volim Poussinovo slikarstvo. I(1924): 2. 57-59

»U prošloj svesci Književnika pokazao sam neke generalne oznake koje su vidljive kod svih slika koje držimo za velike. Iako je članak pisan razumljivo, nije shvaćen (sudeći barem po kritikama koje se pišu sada o izložbi Proljetnog Salona). Time najviše potaknut, želim pišući

o slikarstvu Nicolasa Poussina sve ono što sam rekao donekle pokazati i razjasniti ne jednom primeru«.

Dragan Težak: Knjige. Hamzo Humo: »Grad rima i ritmova«. I(1924): 2. 59-62

Druga Hamzina knjiga djelomično nije dobra, pomanjkanje autokriticizma, autor kani istaknuti »samo neke dobre i loše strane pesnika Hamze Hume«. Lirika mu je »orijentalna« («sevdalinka«), iskren je i neusiljen, često banalan, premalo mislilac, ponavljanje i jednoličnost: suviše ima epike u njegovoj lirici... Primjer dobre pjesme: Dani, Ja Adam.

[A. B. Šimić]: Napomene i odgovori: Marcel Proust. Jedno pismo Roze Luksemburgove. Slikarstvo i geometrija. Posle prvog sveska. O Rečima. I(1924): 2. 62-68

Marcel Proust - »Kad je Proust umro pred godinu i pol dana, napisao sam o njemu u Savremeniku članak koji je, promenjen i skraćen, štampan uz prevod u ovom svesku Književnika. Bilo je vrlo teško izabrati iz Proustovih romana kraći fragment, koji bi ipak bio neka celina. No u jednom svesku Nouvelle Revue Francaise štampan je zase ovaj vrlo kratki fragment, koji je u ovom listu preveden. Po ovih se nekoliko strana prevoda Proust, to se zna, ne može prosuditi, ali se može videti kako on gleda stvari i kako piše. Komu se učini njegov stil neobičan, može pročitati ovo nekoliko reči koje je sami Proust napisao o stilu, u predgovoru jedne knjige Paula Moranda...«. Slijedi citat.

Jedno pismo Roze Luksemburg - »U listu Karla Krausa, Die Fackel, našao sam ovo pismo Roze Luksemburgove, koje je pisala Sonji Libknechtovoj u decembru 1917. iz breslavskog zatvora. Obično pismo, ali neobični primer čovečnosti i pesme...«. Slijedi citat.

Slikarstvo i geometrija - »Za izložbe ovog devetnaestog Proljetnog Salona najviše se govorilo o geometrijiu slikama Save Šumanovića. Ja sam o takom konstruktivnom slikarstvu pisao više puta i citiraću nekoliko misli iz jednog članka, napisana 1921...«. Nakon citata: »Ne samo to. Ima i pesama u kojima se može otkriti geometrijska osnova. U jednom od onih nacrta za predgovor Cveću zla, piše Baudelaire [...] No najbolje je definirao geometriju u slikarstvu Guillaume Apollinaire, prvi teoretik kubizma, rekavši da je slikaru geometrija što i piscu gramatika.«

Posle prvog sveska - Reakcija na prigovor recenzenta jednih zagrebačkih novina kako prilozi u »Književniku« ipak mogu biti objavljeni »u ma koje listu«, autor odgovara da bi možda i mogli, ali kako kad kritičar piše onako kako dopušta urednik, na što ovaj autor »ne bi lako pristao«. Poslije »Književnika« izišli su još »Vedrina« i »Literatura«, a kako »Vedrina« iznova počinje, to je samo jedna novi literarni list. Kad neki prestane izlaziti, po novinama tužaljke, kad se pojavi novi, isti počinju govoriti kako »ne mogu živeti od tolike sile revija«: »U jednom sam listu našao nebrojene među listovima koji sada izlaze i one listove koji odavno ne izlaze i koji nikad nisu ni izišli - samo da ih se čini što više. Zašto to čine ti ljudi? Ja ne znam. Sigurno je da oni time škode ovim novim listovima plašeći čitače da ih ne kupuju i uveravajući ih da tih listova sigurno nema već posle prvog ili drugog sveska (i takim proricanjem doista pomažu da tako bude). Sada preko leta moram otići iz Zagreba radi zdravlja, a u julu se i onako malo čitaju knjige i listovi, zato sam odlučio da Književnik iziđeu augustu kao dvostruku svezak. Uveren sam da će radi toga kakve novine objaviti da ovaj list sigurno ne će više izići«.

Istina, u nas mladi i strani listovi prestanu izlaziti, i to nije smiješno, već tužno. Kad taj list i ne vrijedi, »vredniji je ili barem manje škodljiv nego mnogi dnevni list koji izdaju milijunari i koji valjda nikad ne će prestati da izlazi«:

»Na posletku, kad bi ovi što se podsmevaju mladim i efemernim listovima, pogledali liriku, novelistiku, dramu, kritiku i t. d. pre i posle pojave onih nekih listova koji su u nas izlazili u ovo desetak poslednjih godina i koji su morali da prestanu, videli bi promenu. U svakoj su zemlji najodlučniji za literaturu baš ovaki listovi«.

O Rečima - Autor se osvrće na napomenu o »Književniku« neimenovanoga recenzenta a koja se odnosi na Šimićev članak Umetnik i Filolog iz prethodnog broja »Književnika«, odnosno na onaj dio u kojemu autor citira Gjalskijevu rečenicu o »izumiranju pogrješaka jezičnih«: kako razumjeti tamošnju višestruku negaciju te, uopće, o upotrebi višestrukih negacija u našem jeziku.

Antun Branko Šimić: Predavanje o Nazoru. I(1924): 3-4. 69-79

Komentar reakcija na Šimićev članak o Nazorovoj lirici objavljen u »Vedrini«, odnosno na prigovor Dragana Bublića kako je Šimić pritom birao Nazorove slabije stihove. Autor to osporava te prigovara svojem kritičaru da ne zna hrvatski i to mu pokazuje na primjerima iz njegova jezika, stila i mišljenja o Nazorovoj lirici.

Marko Ristić: Preobraženja Dade*). Historija Literature koja nije Historija literature. I(1924): 3-4. 79-88

Autor govori o dadaizmu samo u vezi s revijom »Litterature«, koja je osnovana u Parizu 1919., a imenovao ju je Paul Valery. Iako nije pokrenuta kao glasilo dadaizma, oko nje se okupila jezgra pokreta (Louis Aragon, Andre Breton i Philippe Soupault) nakon što je još 1916. Tristan Tzara u Zürichu »pronašao tu etiketu ›dada‹«. Nadalje se razmatraju pojedini prilozi i autori, njihova uloga i značenje - sve do 13. broja 1924. te zaključuje kako »Literatura« ostaje »kao jedan nenadmašiv dokument savremene senzibilnosti«. - U uredničkoj bilješci stoji: *)«Urednik, koji od autora ovog članka misli malo drukčije o francuskim (nekadašnjim) dadaistima i o minulom pokretu Dada uopće, hteo je odmah na ovaj članak nadovezati nekoliko svojih napomena, ali ih je radi premalo prostora morao ostaviti za koji idući svezak Književnika«.

Antun Branko Šimić: Žurnalizam: Svedočanstvo jednog novinara. Zagrebačke novine i literatura. E pa to su novine! I(1924): 3-4. 93-115

Prvo citat pod naslovom »Novinar kralj« Ardenga Soffici i s motom: Ova životinja se zove žurnalista (Foscolo). Potom autorov tekst: »Nastradao sam: citirao sam u poslednjem svesku nekoliko Balzacovih reči protiv žurnalizma, dakle protiv ove velike sile u koju je danas najopasnije dirati, i odmah mi je, dakako, osorno odgovorio jedan novinar. Nisam nastradao samo ja nego s istog razloga i još neki ›mladi literatori‹...« Dalje o reporterskome poslu, o jednome feljtonu u nekim zagrebačkim novinama i o tome kako novinari zadiru u privatnost te o dotičnome novinaru koji misli da bi mladi literati trebali respektirati novine. »Mladi literati, tvrdi na koncu ovaj novinar, ›nemaju dovoljno ni općeg iskustva, a pogotovo ne iskustva u novinarstvu, kojemu su jedva gdje u jedva kada i jedva koji primirisali‹. Ja sam slučajno ›primirisao novinarstvo‹ i gledam ga već odavna iz neugodne blizine; ali kao da onaj koji govori o novinama mora imati mnogo iskustva u žurnalizmu i kao da mu nije dosta iskustva u običnog čitača.« Ako novine pišu da ugode publici, a literat piše protiv mišljenja publike, onda mu nije mjesto u »današnjim kapitalističkim novinama«. Ima sva sila kojekakvih literata po redakcijama: koji su primorani, jer ne mogu živjeti od literature i koji se trude da ostanu čisti i ne zaglupe, ali na kraju postaju kao i drugi novinari; koji nisu u redakciji nego pišu za umjetničku rubriku i koji zapravo nije pravi novinar, iako novinari rado »broje sve velike borbene pisce u novinare«, pa bi tako mogli nazvati tobože novinarima »od Pascala do Börnea i Karla Krausa« - ako takve mogu i zamisliti u svojim novinama. »Dok novinar može biti svak ko god ima za tu službu, za to služenje potrebne defekte, književniku je dakle sve teže biti novinar što god ima više dara i karaktera [...] Jednom reče, od Flauberta bi u školi žurnalizma lakše postao novinar nego od novinara Flaubert. Što bi onda dakle mogla biti za literata škola žurnalizma?«

Slijede »misli o žurnalizmu« nekih pisaca iz doba »koje pozna novine«, odnosno citati sljedećih autora: G. Chr. Lichtenberga, Goethea, K. J. Webera, Schopenhauera, Th. Gautiera, A. de Vignyja, Balzaca, Dostojevskoga, F. Lassalea, Bismarcka, Baudelairea, F. Habbela i S. Kierkegaarda. U bilješci stoji. »Neki od ovih citata nađeni su u listu Karla Krausa Die Fackel«. (Usp. »Die Fackel«, br. 431-436, august 1916: Hunde, Menschen, Journalisten!)

U dijelu priloga pod naslovom Svedočanstvo jednog novinara govori se o francuskome pripovjedaču Dorgelèsu i o njegovim pogledima na žurnalizam i literaturu s ovećim citatom.

U sljedećem (Zagrebačke novine i literatura) ističe se kako »od zagrebačkih novina imaju samo dvoje-troje kao neki običaj da oglašuju knjige, revije i ostale publikacije koje im se šalju i da oglasu dometnu nekoliko reči ili kašto i ceo članak«. Ostale zapravo »bojkotiraju literaturu«. Ako literarni listovi imaju »nekoliko hiljada abonenata, onda nije moguće da i literarna rubrika ne bi našla čitača«. Istiskivanju literarne publike iz novine nije dakle razlog slab interes čitača niti oskudica novinskog prostora. Autora ne čudi što je tako i što novine oglašuju samo one knjige koje izdaju vlasnici tih novina. Izdavač najvećih bečkih novina svoj list, kojega je svatko potkupljivao, puni i imenima literata i učenjaka jer hoće svoj list prikazati »kulturnom institucijom«: »Snaga je novina valjda u tome da čitač veruje kao da je sve što čita u njima objektivno i istinito, a ne da je u svakoj reči izdavačev interes«.

U zadnjem prilogu (E pa to su novine!) autor prepričava anegdotu »s glavnim urednikom jednog od prvih listova u našoj zemlji« koji ga je pitao zašto ne napadne neko djelo koje je upravo u njegovim novinama »zanosno hvaljeno« i koji mu je na protupitanje zašto mu je onda u istim novinama pravljena takva reklama, uzviknuo: »E pa to su novine!«.

Albert Ehrenstein: Tubuč. I(1924): 3-4. 115-136

Prijevod, bez imena prevoditelja. Vjerojatno je to sam urednik koji Ehresteina i njegova Tubuča spominje u prilogu o »Zagrebačkim novinama i literaturi« (str. 113).

(Bibliografija časopisa Antuna Branka Šimića. Zbornik radova - 4. kijevski susreti, str. 167-205. Kijevo 2005: Općinsko poglavarstvo)